Koga Zoran Kuzmanović Munja nije fotografisao za poslednjih pedeset godina, taj i nije uspeo na estradi.
Svojom kamerom Munja je ovekovečio mnoge ljude i događaje. Znalci tvrde da je kandidat za Ginisa po broju fotografija koje su krasile omote ploča, kaseta i diskova, a onada je fotograf za domaće medije ispričao svoju životnu priču.
–Rođen sam na Zvezdari, u Gradskoj bolnici. Inače, moji su Crnotravci, odatle su došli. I mogu da ti kažem da sam uvek bio ponosan na to svoje poreklo. Zato sam za života sam sebi u svom selu napravio Munjinu česmu. Imao sam srećno detinjstvo uz dve divne sestre Zagu i Gocu. To ti je u najkraćem. I ovo je važno da ti kažem. Još kao dete sam znao da ću se baviti fotografijom! U osnovnoj školi već sam vodio foto-sekciju. Stana i Đorđe, moji roditelji, želeli su da upišem gimnaziju, ali ja sam hteo samo na zanat. Ponavljao sam prvu godinu gimnazije s pet kečeva! Oni nisu imali kud i morali su da mi dozvole da idem na zanat. Namerno nisam hteo da učim. Oduvek sam hteo da budem samo fotograf – ispričao je Munja i otkrio ko mu je kupio prvi aparat:
-Prvi aparat mi je doneo teča iz Nemačke. Moja ljubav, pored fotografije, bio je i film. Sa 16 godina sam dobio prvu nagradu na jednoj reviji u Zagrebu. Hteo sam da idem na akademiju u Prag. Međutim, roditelji nisu imali 6.000 dolara da plate moje školovanje i… Moguće da bih završio i kao direktor fotografije ili snimatelj, ko zna – objasnio je Zoran.
Tokom intervjua poznati fotograf se prisetio prvog posla i poznanastva sa Zdravkom Čolićem kome je prvom radio fotografije.
–Prvi posao koji sam radio bio je za Batu Kovača. Tih godina u Korni grupu došao je Zdravo Čolić i njemu sam prve fotografije napravio. Putovao sam te 1971. s njima na Skopski festival, a tamo sam napravio zanimljive slike Dubrovačkih trubadura. Dolazim posle u Beograd i srećem slučajno mog komšiju, foto-reportera Milana Simića. On me je pitao da li sam počeo negde da radim i kad je čuo da nisam, odveo me u Čik. Poneo sam na razgovor moje fotografije. Na istom događaju u Skoplju je bio i njihov reporter, ali nije imao Dubrovačke trubadure u gaćama. Bio je tamo, a kao da nije išao. Poznati književnik Ljubiša Kozomara mi je dao prvi posao. Počeo sam da radim 14. novembra 1971. godine – rekao je on.
Jedna od velikih estradnih zvezda sa kojojm je Munja sarađivao i rado se prisetio tog perioda je i legendarni Toma Zdravković.
–Među prvim mojim zadacima bilo je da napravim reportažu o Tomi Zdravkoviću kad je izašla pesma „Danka“. On je tada Danki Novović poklonio ogrlicu i narukvicu. Poslali su me na televiziju da nađem Danku. Ispričala nam je tada da je dobila poklon od Tome. Nije to nikad završilo u novinama, ali sam bio prvi reporter koji je Danku slikao kao ženu kojoj je Toma Zdravković posvetio pesmu – započeo je priču o Tomi fotograf čija se saradnja pretvorila u prijateljstvo, a izneo je i tvrdnje o tome kako Toma nikada nije bio zaljubljen u Silvanu:
–A Toma? Mogao bih o njemu da pričam do sutra. Uradio sam za njega nekoliko poslednjih omota albuma. Odlazio sam na njegove poslednje svirke u kafani „Kum“ kod Vuka. Svako veče do fajronta. Poslednji intervju s njim na VMA je uradila Zorica Konić, ali ja nisam mogao da odem da ga fotografišem. Lepo je što danas imamo film o Tomi. Međutim, on nikada nije bio zaljubljen u Silvanu, već u njenu sestru Mirjanu. Tadašnja redakcija Ježa bila je prekoputa njenog stana u Nušićevoj ulici, a u blizini je bila čuvena kafana u kojoj se estrada okupljala… Toma je bio mnogo zaljubljen, mnogo ju je voleo, ali je u međuvremenu uleteo jedan sportista, prvak u boksu, koji je i dan-danas živ i koji može da potvrdi ovu priču. Mirjana se zaljubila, ostala je u drugom stanju i ubrzo i nastradala.
Jedna od pevačica sa kojom je Munja sarađivao i ostvario blizak, prijateljski odnos je i pevačica narodne muzike Biljana Jeftić
–Biljanu Jeftić sam upoznao početkom osamdesetih. Pevala je u Domu sindikata, a počela je da se druži s Radom Todorović. Bio sam oženjen Nišlijkom, a Bilja je iz Niša, pa smo počeli da se družimo. Stanovala je jedno vreme kod Rade. S Draganom Aleksandrićem smo sve isplanirali. Za prvi omot sam joj rekao da mora da se malo razgoliti. Bila je mlada i zgodna. Imala je atribute i bila je sva prirodna. Biljana se plašila šta će tata da joj kaže, a ja sam joj rekao: „On će možda da se ljuti, ali će za godinu dana da se hvali kako je Biljana Jeftić njegova ćerka.“ Poslušala me je i nije pogrešila. Za njen prvi omot sam joj završio 12 naslovnih strana i postera u svim novinama u bivšoj Jugoslaviji – istakao je fotograf.
O velikoj estradnoj zvezdi Vesni Zmijanac Munja je izneo manje poznate detalje javnosti:
-Stalno ponavljam priču o Vesni Zmijanac. Ona je tada imala jednu ploču i pevala je u „Čačanci“ kod pokojnog Loče. Odlazili smo često tamo sa Šabanom. Jedne večeri smo malo više popili i Šaban joj kaže: „Slušaj, bre, mala, da tebe lepo Munja slika. Tebi nije problem da pokažeš sisu i da se skineš. Neka te gurne malo u novine, a ti posle dokazuj da si velika pevačica!“ Radila je tada nekoliko godina, a te slike su sve promenile. Vesna je drugarčina. U svojoj knjizi te detalje nije stavila. Međutim, ona se ne ljuti na mene što sve ovo pričam, jer je to živa istina.
Zoran je otkrio i kako je dobio nadimak Munja:
–Nadimak Munja mi je dao moj kum Peca Popović. Početkom osamdesetih smo se sreli kod Borbe. Peca je krenuo ka Politici. Nismo tada još bili kumovi, ali smo bili prijatelji, jer je njegova supruga Mira bila moja drugarica iz gimnazije. Ušao sam u Borbu, ostavio filmove i krenuo prema Politici. Stojim tamo i onda dolazi Peca i kaže: „Čoveče, pa sad sam te ostavio ispred Borbe, pa ti si prava munja!“ I tako sam dobio nadimak. Imao sam razne nadimke, ali je Munja ostalo 40 godina. Zvali su me kao dete i Napoleon, Zumbul… Prvi nadimak je pokušao da mi da Marko Brešković iz Trubadura. Zvao me je Paparaco. Zavoleli su me. Danas sam u kontaktu sa sinom Đele Jusića. Imao je dve ćerke. Nikako nije mogao da dobije sina i onda smo mu pričali malo pripiti u kafani da mora da pravi dete u čizmama koje nosi da bi napravio sina! Đeli sam skoro ispričao tu priču.
Istaknuti estradni fotograf koji je dobio i nagradu za doprinost estradi otvrio je i koja njegova fotografija je najvrednija, te ko mu je omiljena saradnica sa estrade.
–Moja najprodavanija fotografija bila je fotografija Miroslava Ilića. Omot albuma „Kad si sa mnom, ne misli na vreme“ prodat je u milion primeraka. Dobio sam za to tada možda nekih 200 maraka. Nisu plaćali tantijeme meni kao autoru fotografije. Sada je došlo vreme da ću morati da potražim dobrog advokata da naplatim svoj minuli rad. Nisam postao bogataš. Neke negative su mi i ukrali. Ipak, drago mi je što će buduća pokolenja moći da uživaju u onome što sam uradio. Moja omiljena saradnica je Zorica Brunclik. Njoj sam najbolji omot napravio. U to vreme me je častila sa 1.000 maraka – izneo je Munja i posebnu poruku uputio mladima:
-Imao sam normalan život. Sada je došlo vreme razmišljanja i o smrti. Izgubio sam nedavno mlađu sestru. Verujem da mogu još godinu dana radim i mlade kolege da naučim nekim stvarima. Mislim da nikad neću živeti pravi penzionerski život da sedim kod kuće. Dobrog sam zdravlja i verujem da će me to držati i da ću preživeti još dobrih godina. Nisam jurio nekog da slikam. Svi su tražili mene. Mnoge fotografije nisam objavio. Svi me teraju da to objavim u jednoj knjizi. Neću. Mnogi bi se našli povređeni. Neka neko to napiše posle mene – zaključio je istaknuti fotograf.
