Neda Ukraden i u 72. godini jednako pleni pojavom, nastupima, ali i izjavama, komentarima. Njena biografija je uzbudljiva u estradnom i životnom smislu, obožavaoci joj se broje u milionima, ali mnogo je i onih koji joj zameraju neke stvari iz ratnih godina i kao da se izvesnih osuda nikad neće rešiti.
Nedavno je izdala autobiografiju koja nosi naziv njenog najvećeg hita „Zora je svanula“, a za portal Azra dala je veliki intervju, u kojemu je otvoreno odgovorila na mnoga pitanja.
– To je roman života, pre svega moga, ali može biti bilo čijeg ko je bio stanovnik jedne zemlje koje više nema i jednog grada u kojem neplanirano više ne živi, a koji je voleo, ulagao u njega, verovao u budućnost. Ovo je priča o tome kako se ljubav prema svom gradu i sredini doživi kao kazna, jer smo ja, moje dete i moji roditelji u nepunih mesec ostali, ne samo bez imovine, nego i bez snova i uspomena. Gde si bio, nigde, šta si radio, ništa.
Je li vam pisanje o nekim događajima posebno teško palo?
– Nije bilo lako dok sam pisala knjigu proživljavati ponovno tužne i neugodne situacije, posebno te tragične 1992. Naime, kada sam tog aprila 1992. po povratku s turneje po Švedskoj, silom prilika i neočekivano ostala na beogradskom aerodromu, nemoćna da poletim za Sarajevo, jer avioni od početka meseca više nisu leteli za Sarajevo, nisam ni slutila da će od tada moj život, kao i ta karta, neplanirano postati „one way ticket“. Nisam mogla pretpostaviti da više nikada neću preći prag svog novog, lepo opremljenog stana na sarajevskim Ciglanama, koji sam te 1992. zaključala i krenula na koncerte u Švedskoj. Nisam ni slutila da ću svoj lokal i stanove na Ilidži i u Lužanima, sve prepune, kao i poslovne prostore na Ciglanama, otada videti samo na papiru i da će mi otac, u 69. godini života, umreti od tuge za svojim domom, svojom Ilidžom. Džaba nagrada „najpopularnija Sarajka“ lista „Svijet“ iz 1991., džaba brojni koncerti i svi naši apeli za mir, džaba vera u suživot. Mržnja, ljubomora, zavist bili su, ipak, presudni u tim vremenima, a trebalo je i nekako opravdati pljačku i uništenje svih naših dobara, svega što smo generacijama, godinama moji roditelji i ja sticali.
Jeste li dobili odgovor na pitanje zašto ste postali „neprijatelj“ grada koji volite?
– Kada provedeš trideset godina života u jednoj sredini, gde odrastaš, školuješ se, počneš karijeru, doživiš ljubav, brak, rodiš dete, stekneš popularnost izvan granica zemlje, onda samo možeš voleti tu zemlju i taj grad. Tim više što si sretan da svoj uspeh i zarađeni novac od pesama i turneja po celom svetu uložiš onde gde veruješ da si voljen i cenjen i gde vidiš budućnost sebe i svoje porodice. A onda, u nekoliko dana, doživiš sve najgore i još budeš kriv jer si ostao tamo gde si se zatekao, jer pokušavaš nastaviti život, brinuti o svom dvanaestogodišnjem detetu i starim roditeljima. Kako se od najpopularnije Sarajke u oktobru 1991. postaje omražen nekoliko meseci kasnije, najbolje pitati one koji su izmišljali razne laži i uvrede svih tih godina. No, sreća pa sve te izmišljotine nisu mogle trajati doveka, jer je istina koja je bila sasvim drugačija, morala kad-tad izaći na videlo. Naravno, nije bilo lako to sve izdržati, tim više što sam i u Beogradu doživela mnogo neugodnosti, paljenje lokala, puno nerazumevanja. Strašna vremena! Bilo, ne ponovilo se! No, život ide dalje, nauče se neke lekcije, pa u ime ljubavi porodice, publike, u ime dobroga i pozitivnog, nastaviš dalje. Teško je kad izgubiš nekog bliskog, sve drugo može se vratiti, obnoviti, zameniti. Život koji sam živela u Sarajevu za mene je bio nezaboravan i poslužio mi je kao inspiracija da 1993. napišem pesmu „Sarajevo, Sarajevo, gdje je moja raja“, koju sam snimila s grupom „Regina“ i koja je kultna pesma mnogih koji su se silom prilika raselili širom sveta, i koje sretnem na svojim koncertima.
Koliko često dolazite u Sarajevo, imate li još svoju raju i neka mesta koja morate obići?
– Kad god mogu rado svratim u Sarajevo. Imam, naravno, još dragih ljudi s kojima mogu popiti kafu. U kontaktu sam sa svojom generacijom maturanata Treće gimnazije u Sarajevu koju sam pohađala. Iako smo rasuti po svetu, čujemo se, vidimo se kad možemo i srećni smo što smo zadržali ljubav i poštovanje jedni prema drugima. Lepo mi je sresti drage kolege s kojima sam često pevala, družila se. Nažalost, mnogih više nema, pa mi je bila želja da u toj svojoj knjizi zapišem nešto od tih naših druženja, saradnje, prijateljstava. Recimo to da mi je draga Jadranka Stojaković napisala „Oči tvoje govore“, a Kemica Monteno „Ne budi me noćas“ uz još mnogo detalja o Sarajevu i našem životu u njemu, nalazi se u mojoj knjizi „Zora je svanula“.
Smatrate li se srećnom ženom?
– Beskrajno sam sretna jer sam uspela stvoriti divnu porodicu, odgojiti u tuđem svetu ćerku kojoj sam bila i otac i majka i koja je moj najveći uspeh, školovati je, omogućiti joj da bude zrela, stabilna osoba i divna majka i supruga. Ponosna sam na njen brak, na mog zeta, a njihova dečica, moje unuke i unuk, moja su najveća radost. Ponosna sam i na dugotrajnu, bogatu i respektibilnu karijeru koja je davno prešla granice nekadašnje Jugoslavije. Da mi je neko rekao da ću i posle sedamdesete biti zanimljiva i raditi kao u najmlađim danima, rekla bih da se šali. Ali istina je, i to je nešto što me čini zadovoljnom, ali i zahvalnom.
