Posle dvadeset četiri godine karijere neostvarena mu je želja da se naciji obrati putem „Dnevnika“. Autorska emisija Gorana Čomora „Koktel“ jedna je od gledanijih na Grandovoj narodnoj televiziji, a on tvrdi da njegov uspeh leži u tome što radi posao koji voli
Ti si autor i voditelj emisije „Koktel“ koja traje već više od deset godina, a sada se emituje na Grandovoj narodnoj televiziji. Kako uspevaš da zadržiš sjajne rejtinge sve ove godine?
– Teško! (smeh) Pravim i smicalice. Koktel je ušao u dvanaestu godinu emitovanja, od početka je uživo. Neke stvari su se menjale u hodu, imao sam dva orkestra, jedan narodnjački, jedan revijalni, ili zabavnjački. Iz sezone u sezonu se nešto menjalo. Trenutno je ovakav, a verujem da ćemo i tu nešto menjati od sledeće sezone.
Kažu da je živi program poseban adrenalin?
– Jeste. I uvek sam tako radio, u celoj karijeri. Za više od dvadeset godina karijere nemam više od deset sati u montaži. Od toga sam bežao kao đavo od krsta. U redu je da izmontiram nešto što je ilustracija za emisiju, a to su kratke forme. Poseban adrenalin i poseban naboj, šta si rekao, rekao, nema fingiranja.
Ima li kajanja posle nekih reči u emisiji?
– Ne. Ja lupim, nekad svesno i znam da sam pogrešio. Znam i da se nasmejem na svoj račun. Niko od nas nije bezgrešan u živom programu. Ljudi znaju kakav sam i ko me zna to može da potvrdi, kako se ponašam u emisiji, takav sam i inače. Volim narodnjake i nisam jedan od onih fensi voditelja koji to ne slušaju, nego rade zbog para. Ja ovo radim zato što volim.
Da li misliš da gledaoci mogu da primete kad neko nešto radi iz ljubavi?
– Mislim da se vidi. Ima naših kolega koji ovo rade samo zbog novca i to se prepozna. Tačno se zna svačiji rejting i ko šta radi. Ima ih koji glume ludilo i rade neke fensi emisije, a nemaju nikakvu gledanost, niti donose zaradu televiziji.
Ti si i televizijski i radijski voditelj. Šta je tvoja prva ljubav?
– Počeo sam kao televizijski voditelj na Studiju B, pa sa prešao u Radio Beograd. Radio jeste lep kao format i uživao sam radeći, ne moraš da se šminkaš, spremaš, sređuješ, voleo sam onaj jutarnji bariton… Nekih dvanaest, trinaest godina proveo sam na RTS-u i bio sam urednik, ali iskreno rečeno, nikada ne bih menjao televiziju. Nisam od onih što glume ludilo, ja priznajem da sam egzibicionista, ja bre, volim da se slikam kao i svi mi koji radimo ovaj posao. Sada, doduše, sve manje jer mnogo godina sam na ekranu, pa bih se bavio i nekim drugim stvarima. Gde ćeš lepše da te ljudi prepoznaju, da uživaju dok gledaju tvoje emisije, da budeš popularan, da lepo zarađuješ. A radio ne može da ti donese tu vrstu popularnosti. Uvek biram televiziju pre radija.
Mnogo se priča o RTS-ovoj školi, o nekim standardima koje je ona postavila kada je televizija u pitanju. Da li i dalje mogu da se prepoznaju ljudi koji su prošli kroz tu školu?
– Mislim da se prepoznaje i da ta škola jeste standard. Uz nju je i Studio B. Drugačije je to bilo. Sada emisije dobijaju ljudi koji ne znaju da napišu rečenicu, a svi bi da budu novinari i voditelji. To je isto kao kod pevača. Svi znaju šta mediji donose, pa zato i hrle. Eto i ja bih da budem pevač, ja opasno volim da pevam, ali nemam pojma. Sedi ti, burazeru, pa četiri sata cepaj živi program… Druga je priča kada vidiš da neko ima novinarsko znanje, to se prepoznaje na ekranu. A na kraju, to najbolje pokazuje trajanje.
Ovih dana jedna naša koleginica je izjavila da se danas voditeljke skupljaju po teretanama i da traju jednu sezonu. Da li je za televiziju dovoljno samo lepo lice?
– (smeh) Delim njeno mišljenje, samo što bih dodao i sa manekenskih pista. Nije bitno koliko i šta znaju. Jedna sezona im je puno. Ja sam alergičan na sve to. Ali, dobro, tranzicija donosi sve i svašta, pa ko se kako snađe. Ima tu ljudi koji prepoznaju šta su dobili, pa onda uče i napreduju. Sem lepog lica potrebno je da je čovek pismen, obrazovan , da je završio neke škole. Ko ne zna, on sve može, a ne bi trebalo tako lako hvatati se u kolo.
Tvoja karijera traje dvadeset i četiri godine. Koje bitne momente bi ti izdvojio?
– Meni je najbitnije bilo kada sam postao reporter. Izabran sam među četiri hiljade kandidata. Zatim, kada sam sa Studija B prešao na RTS, taj poziv mi je bio baš značajan. Radio sam za sve diskografske kuće, imao sam urednička zvanja, sve sam prošao u karijeri što se tiče novinarstva i drago mi je zbog toga. Bio sam i zamenik direktora marketinga produkcije ploča RTS-a, a sada igram za Mančester jer Grand je ipak najjača produkcija na Balkanu.
Ti si urednik programa na Grand narodnoj televiziji. Kako izlaziš na kraj sa svim ženama sa kojima sarađuješ?
– Uživam. Drago mi je zbog toga. (smeh) Ima vas dobrih i ima vas boljih. (smeh) Jako sam zadovoljan, učimo zajedno, trudimo se da napravimo program da valja.
Posle toliko godina iskustva što u medijima, što po diskografskim kućama, da li možeš da prepoznaš ko će biti zvezda?
– Sigurno! To mogu da garantujem. Bio sam mnogo puta član žirija u raznim takmičenjima i po festivalima. Inače sam stalni član saveta na nivou celog regiona sa sedištem u Bugarskoj, pa delegiram ko će od naših muzičara dobiti regionalnu nagradu. Tu su Grci, Turci… U principu, prepoznam ko će dobro da radi i šta ko može da iznese.
Pomenuo si da je škola važna za novinara. Kakva je tvoja stručna sprema?
– Najpre sam završio Višu medicinsku. U staroj Jugoslaviji je na Fakultetu dramskih umetnosti postojala Viša škola za koreografiju i narodnu igru, koju sam takođe, završio, tako da sam i profesionalni igrač narodnih igara, koreograf i pedagog. Onda sam diplomirao menadžment, a diplomirao sam i na savremenoj produkciji i digitalizaciji televizije, tako da mi je to usko vezano. Radio sam i školovao se.
Ko su bili tvoji uzori u poslu, ljudi od kojih si „krao“zanat?
– Meni su uzori bili Mića Orlović i Dunja Lango. Oni su bili informativa. Ja sam mnogo voleo da budem voditelj Dnevnika, meni je to kraj sveta, da se ja obratim naciji putem „Dnevnika“, meni je to vrh! Eto, to me nije htelo.
Rekao si da su Goran privatno i poslovno jedno te isto. Čime se baviš kada nisi na poslu?
– Je l’ imam ja slobodno vreme? (smeh) Vrlo sam eksplozivan i impulsivan ali nisam zlopamtilo. Volim da pijem kafe sa kolegama, da se družim sa pevačima i kolegama i idem na neke ručkove, to mi sada fali otkako imam manje slobodnog vremena.
Teskt: Katarina Obradović (Grand revija)
Foto: Z. K. Munja, G. Petrović Švela i D. Milićević
