Milan Rili, pevač iz Tivta, suprug i otac je pravi primer da uz veru i upornost može sve. Iako su susreo sa dva najveća životna izazova, kada mu je stariji sin oboleo od leukemije, a mlađi od cerebralne paralize, danas ponosno nosi osmeh na licu, grli svoje najdraže i radi ono što najviše voli- peva.
Učestvovanjem u emisiji „Nikad nije kasno“ osvojio je naklonost publike divnim interpretacijama pop muzike, a to je nastavio da radi i nakon završetka takmičenja, trudeći se da na taj način obezbedi osnovna sredstva za svoju porodicu.
Za Grand Online Milan je sumirao utiske iz takmičenja i otkrio koliko mu se život promenio nakon svega.
Učešćem u emisiji ste dokazali da nikad nije kasno. Da li i dalje mislite da nije kasno i da li ste dobro iskoristili svojih 5 minuta?
Naravno da mislim da nikad nije kasno, to je vodilja za mnoge stvari u mom životu. Mislim da sam odlično iskoristio svojih 5 min, mada sam iskreno mogao i bolje.
U kom smislu bolje?
Pa nekako sam se kroz celo takmičenje borio sa prehladama. Uvek sam bio prehlađen pred sam nastup, stalno sam bio na inhalacijama, što se i osetilo i u mojim izvođenjima. Kad je grlo bilo ok i rezultat je uvek bio odličan, ali mislim da je trebalo profesionalnije da se odnosim prema takmičenju, u smislu da više odmaram, a manje da radim. Trebalo je da se čuvam od raznoraznih situacija, ali dobro, sve je to jedna velika škola koju nisam imao prilike pre da prođem. Tako sam sad zahvaljujući emisiji spremniji i profesionalniji prema poslu i sebi samom.
Na koji svoj nastup iz takmičenja ste najponosniji?
Na „Odiseju“, zatim Zlatka Pejakovića i pesme „Ove noći jedna žena“. Ponosan sam na duete sa mojom sestričinom Tamarom i na duet Urošem Živkovićem, mada nije loš ni polufinalni nastup i pesma „Da l’ si sretnija“ (smeh), znači skoro na svaki.
Osim toga što ste radili tokom takmičenja, da li sebi još nešto zamerate?
– Kilažu (smeh), mada sam u polufinalu smršao sa 112 kilograma na 97. Dobio sam volju da malo više vodim računa o sebi. Inače se stalno vrtim oko stotke (smeh).
Koliko je fizički izgled bitan za bavljenje muzikom?
I te kako, sve je bitno od pevanja do izgleda, Božije pomoći i one poslovice „biti na pravom mestu u pravom trenutku“.
Koliko se Vaš život promenio posle takmičenja i da li biste opet prihvatili učešće u nekoj emisiji sličnog formata?
Pa bi naravno, svaka reklama je dobro došla. Učestovao bih u bilo kom formatu u kojem bi imao pravo na učešće.
Da li Vas sad u rodnom gradu drugačije doživljavaju i koliko se pojavljivanje na televiziji odrazilo na svirke?
Mene su oduvek voleli i poštovali u mom gradu, a i šire. Naravno, skočila je cena rada, a osim u Tivtu, najčešće nastupam u Kotoru, Herceg Novom, Budvi i za sad su reakcije i više nego odlične. Ne mogu da se žalim.
Pored muzike, čemu ste jos posvećeni, u čemu još uživate?
Bavim se isključivo muzikom i teško je uz to iskombinovati bilo šta drugo. Mada dok je bila korona, radio sam i kao taksista,a nekad sam se bavio maketarstvom kao hobijem. Pravio sam makete aviona i brodova i sanjao da postanem pilot.
Da li ste mogli da preživite od taksiranja?
Pa jako teško, kompletna korona je svima napravila štetu, ali malo sam se oporavio kako su krenule svirke. Generalno se celokupno društvo stabilizovalo.
Kakvi su vam dalji planovi i postoji li mogućnost da svoju publiku obradujete i nekom pesmom?
Imao sam u planu saradnju sa Sašom Miloševićem Maretom, ali opet sada najavljuju koronu, tako da nastavljam da radim po inerciji, kao i do sada. Pa kad se sve ovo stabilizuje, tek onda ću krenuti u nešto mnogo ozbiljnije. Sigurno će biti projekat na obostranu radost.
