Serija „Sablja“ koja se bavi ubistvom premijera Zorana Đinđića konačno je stigla na male ekrane i ponovo dovela u žižu tragična dešavanja iz marta 2003. godine.
Jedan od aktera ove tužne priče jeste i Đinđićev telohranitelj Milan Veruović, inače otac trepera Mihaila Vurovića Vojaža, koji je i sam bio teško ranjen.
Vojaž je u svojoj velikoj ispovesti pre dve godine otkrio da je nakon tog tragičnog događaja bio u situaciji da je njegova porodica morala da beži od mafije.
-Nakon Zoranovog ubistva mafija je pretila mojim roditeljima, čak su i mom bratu i meni životi bili ugroženi. Majka i otac su se plašili za našu bezbednost i zbog toga su odlučili da se odselimo iz Srbije. Otišli smo u Strazbur u Francusku. Imao sam godinu i po dana, a brat nepune tri. Roditeljima je bilo mnogo teško. Trpeli su veliki pritisak i dugo su živeli u paranoji šta će i kako dalje. Postoji tu mnogo stvari koje ja još uvek ne znam, zbog toga ne mogu u potpunosti da se otvorim na ovu temu, ali znam da nije bilo nimalo bezazleno – počeo je Vojaž svoju životnu priču i dodao da roditelji ni u jednom trenutku nisu dozvolili da to utiče na njegovog brata i njega:
-Bili su svesni da jedino njih imamo na ovom svetu. Zbog cele situacije brat i ja sve do polaska u osnovnu školu nismo mogli da imamo mnogo drugara i da se socijalizujemo, već smo uglavnom bili okrenuti porodici. Zato su se roditelji potrudili da nam pruže sigurnost kod kuće jer da smo izgubili poverenje u njih, izgubili bismo sve.
Vojaž priča da su se majka i otac u početku u Francuskoj teško snalazili, ali da su se brzo prilagodili novoj sredini i uslovima života.
-Nisu govorili ni engleski, ni francuski. Tata se oporavljao od rane od metka koju je zadobio u predelu leđa, pa je majka više provodila vreme s bratom i sa mnom. Bio sam mali kada se sve to desilo i nisam ni znao šta znači kada je neko ranjen, šta je atentat, a šta pištolj… Bez obzira na sve, borili su se da nas izvedu na pravi put i za kratak period su uspeli da se prilagode i obezbede nam najosnovnije potrebe – priča mlada pevačka zvezda i dodaje da je oca prvi put pitao za ožiljak tek kada je napunio sedam godina:
-Zbog rane od metka imao je operacije od kojih mu je ostao veliki ožiljak na stomaku. Kada sam ga prvi put pitao: „Tata, od čega ti je taj ožiljak?“, odgovorio mi je: „Ujela me je žaba.“ Kasnije, kada sam porastao, shvatio sam šta se dogodilo i od čega mu je ožiljak.
Taj 12. mart i danas je u bolnom sećanju Vojaževog oca.
-Znam da je posao telohranitelja radio iz srca. Ispričao mi je mnogo zanimljivih anegdota i situacija koje je doživeo dok je bio telohranitelj, ali ne mogu da ih iznosim u javnost. Na svaku godišnjicu atentata mom ocu se vrate sećanja na taj dan i rastuži se. Sa Zoranom je proveo dosta vremena i imali su zajedničke ciljeve za koje su se borili. Tog 12. marta za mog oca nije umrla samo jedna osoba i dobar prijatelj već ceo ideal i vizija u koju su verovali.
Treper se osvrnuo i na trenutak kada su njegovi roditeklji odlučili da se ipak vrate u Srbiju.
-Roditelji nisu želeli da brat i ja odrastamo kao Francuzi, već kao Srbi. Kada su shvatili da možemo da budemo sigurni u gradu u kom smo se rodili, vratili smo se u Beograd. Brat i ja smo 2007. godine upisali Osnovnu školu „Kralj Aleksandar I“, on drugi, ja prvi razred. Bio sam odličan đak, voleo sam sve predmete sem fizike. Od brata se nisam razdvajao, imali smo isto društvo kao i danas. Do šestog razreda sam bio miran kao bubica, a onda, kada sam ušao u pubertet, postao sam buntovan – priča Vojaž i dodaje da mu ni tuče nisu bile strane:
-Potukao sam se milion puta. Nikada nisam započinjao prvi, ali sam se bez razmišljanja branio. Nikad nisam dozvoljavao nikome da me ponizi. Još kao malom otac mi je govorio: „Ako ne odbraniš čast, nemoj da se vraćaš kući.“ Otad su mi čast i obraz na prvom mestu.
Zbog svojevrsnih trauma koje su preživeli u ranom detinjstvu Vojaž i njegov brat dugo su trpeli posledice.
-Brata i mene su zadirkivali zbog toga što smo bili malo asocijalni i što nismo hteli da se družimo sa ostalom decom. Razlog tome su traume i događaji iz našeg detinjstva. Dok su drugi klinci igrali loptu i lastiš, mi smo se krili od mafije. To su životne situacije kroz koje ne treba da prolazi nijedno dete! Kao klinac, nisam mogao da razumem drugu decu i tu njihovu lagodnost, a oni nisu mogli da razumeju zašto sam ja toliko ćutljiv. Mislili su da imam neke smetnje u razvoju, ali bio sam naučen da budem ćutljiv i pazim na brata i sebe.
Treper je otkrio i da njegovo odrastanje nije bilo kao kod većine druge dece.
-Brat i ja nikada nismo išli na ekskurzije. Kada bi roditelji primili platu, većina novca je odlazila na komunalije i račune, a onda nam je ostajalo 10.000 dinara da nas četvoro i pas kog smo čuvali izguramo ceo mesec. Mnogo puta se dešavalo da ne jedemo, nismo svaki dan imali tri obroka dnevno. Nikada nisam dobijao nove stvari. Uvek sam ih nasleđivao od starijeg brata. Kada bi mu roditelji kupili nešto, radovao sam se jer sam znao da ću to i ja nositi. Odrastao sam u patikama i jaknama svog brata. Baš zbog toga smo obojica rano počeli da zarađujemo. Brat se sa 15 godina zaposlio preko omladinske zadruge i nosio gajbe, radio od jutra do mraka, cepao je ruke da bi imao za džeparac. Kada se na kraju meseca vraćao sa zarađenih 25 ili 30 hiljada dinara, osećali smo se kao da je doneo milione – ispričao je Vojaž ranije, prenosi Informer.
BONUS VIDEO: Tea Tairović i Vojaž pevaju u Areni
Sve najnovije vesti, dešavanja sa snimanja „Zvezda Granda“ možete da pratite na našem portalu, kao i na društvenim mrežama. Link za Fejsbuk je OVDE, dok najzanimljivije videe sa snimanja i emisija pratite na Instagramu OVDE!
NE PROPUSTITE I:
