U doba šezdesetih godina prošlog veka, na svet je kročio Hamid i svoju porodicu usrećio za još jednog člana koji će samo 3 decenije kasnije početi da gradi karijeru i svima će biti znan kao denser Đole Đogani.
Đole se jednom prilikom za Grand sentimentalno osvrnuo na prošlost i dočarao kako je izgledalo njegovo detinjstvo i odrastanje na Mirijevu u mnogobrojnoj porodici sa devetoro braće i sestara.
-Ukupno nas je 9, bilo nas je 5 muških i 4 devojke. Živeli smo u jednom malom prostoru, u trošnoj kući koja nije imala više od 38 kvadrata, mala kuhinja i sobica, neka ostava. Svi smo spavali zajedno, deca su ležala ko sardine, svi jedan pored drugoga. Prvo mama i tata i najmlađe dete i onda po starini – ispričao je denser.
Iako su živeli skromno i za neke stvari uskraćeno obzirom da ih je bilo puno, on ističe da je taj period života bio predivan, porodica je bila bogata mladim dušama punim života i ljubavi, emocionalno ispunjena, to je ono što se pamti i što mu nedostaje, ta dečija graja i povezanost braće i sestara.
–Nama to nedostaje, danas kad razgovaram sa sestrama i braćom, to kad se probudiš i pored sebe vidiš brata, sestru, pričate, dečački nestašluci. Mnogo je bilo lepo, mama ustane pravi doručak, pozove mene pošto sam uvek bio najbrži, prvi ustanem i mama mi kaže da odem da kupim hleb. Treba da nosiš 5-6 kilograma hleba i to je problem. I onda sam morao da vodim mlađeg brata koji je pomagao, on uzme jednu ili dve vekne hleba, ostalo ponesem ja i to je doručak – otkrio je Đole u emisiji „Iz profila“.
Njihov život je izgledao poput bajke, deca na sve strane, jedno bezbrižno detinjstvo, uprkos materijalnim nedostacima sve im je bilo omogućeno i za školske dane ga vežu samo lepe uspomene.
–Ništa nismo osećali, to je bilo magično vreme, kao bajka. Mi smo svi tako živeli da nam ništa nije falilo, imali smo da jedemo, pijemo, živimo normalno. A pošto je takav sistem bio u ono vreme, mi u školi nismo osećali da nešto nema, imali smo socijalno. Nama su u školi davali besplatne užine. Kada je bilo da treba da se ide na ekskurzije, ili negde na 10-15 dana sa školom i tu smo dobijali besplatno. Živeli smo predivno detinjstvo. Mirijevo je tada bilo selo sa velikim poljanama, prelepim i ukusnim trešnjama i mi smo samo razmišljali kako da izađemo da igramo, idemo u školu i ne dobijamo jedinice, budemo što bolji učenici.
Danas je on jedan od miljenika na javnoj sceni, karakterišu ga mnogi kvaliteti koje je publika odavno prepoznala i zavolela, a ključ uspeha je borba koja natera čoveka da postavi sebi cilj i onda je put do vrha osiguran.
–Kao dete sam bio nestašan i dominantan, to je valjda želja da nešto postigneš i budeš neko u društvu. Kad si u velikoj porodici onda je tu stalno neko takmičenje i borba. Danas deca nisu gladna, onda nemaju tu borbu za uspehom, sve imaju. Mi kao ljudska bića moramo da osetimo životinjski instinkt jer to nam daje borbu. Ja ne mogu da budem takav da deci mojoj ne dam, a možda bi trebalo neke stvari da ih zaustavimo, da kažemo nemamo dovoljno – zaključio je.
BONUS VIDEO Potresna životna priča Dejana Draškovića: „Skočio je i više nije izronio“
