Bolest štitne žlezde Vesna De Vinča zaradila je kao ratni izveštač, a pravu bol osetila je u 41. godini kada je ostala udovica. Nakon preprane smrti svog drugog supruga, novinarka i spisateljica odlučila je da nastavi da nosi crninu, jer voljenog Predraga Vitasa nikad nije prebolela.
Iako retko priča o najtežim trenucima, Vesna je napravila izuzetak i otkrila kako je uspela da se uprkos bolu raduje svakodnevnim životnim stvarima.
–Nema sreće bez tuge, iz svog iskustva kažem. Postoji velika razlika između bola i patnje. Bol je nešto što je nametnuto poput gubitka najmilijih, velike izdaje, a patnja je ipak unutrašnji izbor. Na primer udovice vrlo brzo odlaze svojih preminulim muževima, to je prosto izbor. Ja sam pokušavala da ograničim patnju, pa čak i da je izbegnem i da razvijem jedan osećaj brzog opraštanja,a to je proizvod teških situacija sa ratišta – istakla je Vesna koja od gubitka supruga nije skinula crninu. U međuvremenu, crna boja postala je deo njenog stila koji danas ukrašava sa detaljima, ali crninu i dalje ne skida.
-Ja sam udovica i to od ’99. godine, kada je moj muž otišao na nebo. Što se tiče crnine, prvo je bilo da je nosim 40 dana, pa 6 meseci, pa godinu dana, posle nisam mogla da skinem. To je trajalo godinama i na kraju se to pretvorilo u stil. To je i sudbina, ali je crna boja vremenom postala i moj imidž – istakla je Vesna i dodala da je pokušavala da promeni boju garderobe, ali nije mogla.
Tvrdi da je konzervativnih stavova, iako ne deluje tako, a na dan suprugove sahrane od bola je počela da nariče, mada ni dan danas ne zna kako se to desilo.
-Kada je Vita odlazio bila je masa ljudi i sahranjujemo ga, a ja počnem da naričem. To nikad nisam čula, niko me nije naučio, nisam nikad ni probala. Počela sam sa ‘Kuku mene, moj Predraže’. To je neverovatno šta u nama čuči, to je jedan krik bola, iskonska ljubav, a to je bio moj Predrag. Divan nam je bio brak, vodili smo zaista poetski život sa čim retko ko može da se pohvali- zaključila je setno Vesna.
