– Jednostavno, Marina se ugasila. Taj život koji je živela i to sve što joj se dogodilo u životu, smrt sina posebno, rezultiralo je njenoj nemoći i lošim zdravljem. Ali Marina nije umrla. Ona živi i danas. Živi u kafani i među nama. Kad uđem u auto i pustim radio, ona je tu. Takve žene kao što je Marina ostaju zapamćene zauvek – kaže na početku ekskluzivne ispovesti za Kurir Marijana Petrović, kuma i najbolja prijateljica pokojne Marine Tucaković.
Prošlo je više od godinu dana otkako je najbolji tekstopisac u regionu izgubila bitku sa kancerom. Njena borba da ozdravi i pobedi trajala je dugo, više od tri godine, a u najtežim momentima uz Marinu bila je njena porodica, suprug Aleksandar Radulović Futa, sin Milan Radulović Laća, kao i Marijana.
Njoj je, kako kaže, pripala privilegija da bude jedna od retkih osoba koje su bile uz Tucakovićevu do samog kraja njenog života.
– Najžalije mi je što moja Marina nije proživela još neku godinu da možemo da se smejemo kao što smo se smejale i da putujemo kao što smo putovale. Bila sam sad na moru malo pre njene godišnjice, tamo gde smo nas dve letovale. Uvek kad poručim džin-tonik, setim se nje i našeg kucanja i našeg sedenja na plaži… Kako vreme prolazi, sve mi više nedostaje. Marina je ostavila trag u večnosti svojim pesmama kod mnogih pevača, koji će ostati upamćeni po njenim tekstovima – priča Petrovićeva, inače TV rediteljka.
Ona se prisetila poslednjeg zajedničkog putovanja s Marinom.
– Bio je Sabor trubača u Guči u avgustu. Ja sam išla tamo da radim i vozila sam je pre toga na Palić. To je mnogo volela. Usput smo pevale, to je bilo samo mesec dana pre nego što je umrla. Nije prestala da se bori, ali je znala da je skoro kraj. Osećala je to. Nije nikad rekla, ali je osećala. Kada sam je poslednji put posetila u kući sa aparatom za disanje, znala sam da se bliži kraj. Nekako je venula. To je bilo neka tri-četiri dana pred smrt. Posle su je odvezli u bolnicu „Dragiša Mišović“, gde je i završila. Kad su je izvodili iz kuće, tad smo se poslednji put videle. I u njenim i u mojim očima bilo je jasno da se rastajemo. Osećala sam to. Bilo je jako emotivno – s tugom u glasu priča Petrovićeva.
Ona navodi da je u kontaktu s Marininom porodicom i da je njima i dalje teško.
– Laći i Futi nije lakše ni danas, iako je prošlo godinu dana. Futa se bori, i on je bolešljiv, ali se bori. Prisećamo se svi Marine i njenog života. Laća ima svoj način borbe, on sam to nosi sa sobom u svojoj duši. Bore se. Još mi je jako teško otkad nije s nama. Odem na groblje, sednem i popričam s njom. Zaista je teško. Sahrana je bila ništa u odnosu na ono vreme koje posle toga dolazi. Pomislim svako jutro da je pozovem i da joj napišem poruku. To mi se mnogo puta dešavalo – ispričala je Marijana.
Nas dve smo bile kompatibilne u toj nekoj duhovitosti.
–Bile smo u Budvi i ona je poručivala loze i đus. Ja sam joj rekla: „Marina, ne znam zašto naručujemo đus? Imamo ih već 52 na terasi i lete nam pčele.“ A ona mi kaže: „Možda neko pomisli da ih pijemo“ (smeh)– prisetila se rediteljka.
