Život popularne folkerke Stojanke Novaković Stoje nije bio lak, a tome svedoče i njene komšije koje su za medije otkrile kako je počela njena karijera.
Iza Stojinih hitova se krije mnogo toga, a njena priča počela je zapravo u Perlezu, malom mestu u srednje-banatskom okrugu koje broji oko 2000 stanovnika.
Uprkos popualrnosti, novcu, uspehu i mogućnosti da živi gde želi, Stoja je odlučila da živi u svom rodnom selu.
– Kao mlada volela je da peva. Njen taj prvi muž sa kojim ima sina je nastradao i sve, ali ona se posle, ne znam, da l’ se udavala, ali srećna je sada. Ima sina, ima unučiće, ima svoju kuću, ja nemam šta loše da kažem – kaže meštanka sela za emisiju „Metar moga sela“ i dodaje:
– Sve najlepše, jedna dobra žena jedna domaćica koja ima kuću, koja održava sve. Ona je odlučila ovde da živi, ima svoju bašticu, kuću, šta da vam kažem jedna prava domaćica.
I druga meštanka je imala samo lepe reči za Stoju koju kaže da poznaje od malih nogu, kao i njene roditelje i baku i deku.
– Ona je iz mog komšiluka, jednu ulicu samo iza, malo je ona mlađa od mene. Kao devojčicu je znam, šta da vam kažem, sirotinja kao i svi ostali što su bili siromašni. Pogotovo što je muž umro, ostalo malo dete, ona nigde nije radila. Izborila se sama svojim radom. Pesmom. Ima glas na oca – kaže ova meštanka i dodaje:
– Tu je odrasla, tu je živela, a onaj kraj gde je ona odabrala tu je kanal Dunav-Tisa-Dunav i tu je njena kuća izlazila i ona je to jako lepo napravila. Ona se izborila, pa posle i brat njen, a roditelji su joj pomrli. Posle se ona udala pa je na ovoj strani bila, al znamo se, znam joj i roditelje, znam joj i babu i dedu i sve joj znam.
– Seljačko dete, nije prepotentna. Takva je, svi je vole, što je ne bi voleli kada je naša, iz našeg mesta. Meni je lično drago što je napravila uspeh, neka se probila, neka je ostvarila neki svoj san verovatno taj u pesmi, ali da li je ostalo, to ne znam.
Stoja je sa 17 godina rodila sina Milana koji je nakon tragedije živeo u Austriji, ali je ona nakon toga odlučila da ga vrati u rodni Perlez.
– Družila sam se sa njenim sinom on je ’88. godište. Otišao je kada smo bili četvrti razred, pa se posle vratio – priča jedna meštanka, a na konstataciju da je Stoja uspela da nadoknadi sa sinom taj ondos kaže:
– Sada ga ne viđam, on je sada u Beogradu, a nju viđam u prolazu.
PROČITAJTE I:
(Blic)
