Pevačica i članica benda „Frajle“, Jelena Buča nedavno je odlučila da progovori o svojoj traumi u dokumentarnom filmu „Umetnost ispovedanja“ autorke Aleksandre Švonje.
Ovaj projekat osvojio je holivudsku nagradu za „Najbolji psihološki film“, a Jelena je za Grand otkrila koliko joj je bilo teško da se ponovo suoči sa bolnim sećanjima iz perioda kada je imala samo 20 godina i kad je slučajni prolaznik pokušao da je siluje.
U razgovoru za Grand pevačica je pričala o činu koji je ostavio veliku traumu, a otkrila je i kako je reagovala njena majka s obzirom da je istinu saznala nakon što se film emitovao.
U filmu govorite o tome koliko je važno pričati o tramuma? Da li vam je bilo teško suočiti se sa tim sećanjima?
– Bilo je teško jer sam potpuno slučajno došla do ove saradnje, zato što sam ja bila pozvana u principu za dokumentarni film rediteljke Aleksandre Švonje, koju poznajem, da uradim specijalne efekte i muziku. I onda sam ja sa kolegom Vladimirom Uzelcem uradila to. Međutim, ona je imala problem da nađe žene koje će da pričaju o temi nasilja. Njen film je bio kratkometražni, od 12 minuta, na temu nasilja. Žene su odustajale i bilo je problema naći sagovornika, pa sam joj se ja požalila i rekla da sam imala takvo iskustvo, ali hajde da me pusti samo da razmislim da li bih bila spremna da izađem u javnost sa tim, jer bi film trebao da se prikazuje širom sveta i da ga ona prijavi na festivale. Tako da sam tada odlučila da pričam na tu temu. Naravno, nikada nije lako, od toga što se meni desilo prošlo je dvadeset godina, i verujte mi da je još uvek jako teško pričati o tome. Ali jako mi je drago da, nekako, kada prođete ponovo kroz taj bol i kada to čuju neki drugi ljudi, to ih osnažuje, ne samo žene, nego i muškarce, kada je u pitanju bilo koja bolna tema. Nije bilo ni malo lako, mislim da nikada neće ni biti, ali to nije razlog da se o tome ne priča.
Rekli ste da ste se o ovoj traumi sa majkom razgovarali tek nedavno. Kako je ona reagovala i kako ste se osećali nakon razgovora s njom?
– Znate šta, film je poslat na mnoge adrese širom sveta, i eto, dobili smo nagradu u Holivudu i Los Anđelesu za kratkometražni i najbolji psihološki film. To je krenulo da izlazi u medije, i ja sam prosto morala, jer je jedino majka ostala koja nije znala od svih za to. Morala sam joj saopštiti. Možete zamisliti koliko je teško nekome ko prođe kroz teške stvari da priča o tome. Na kraju sam joj morala reći, jer bi ona to videla iz medija, a u krajnjoj liniji, nagradu. Baš je to i videla i pitala me: „Jelena, za šta ti je ova nagrada?“ Ona je navikla da od mene dobija razne nagrade, muzičke i za sva dostignuća do sada, ali ovo je bilo nešto specifično. Prvo što sam joj rekla jeste: „To je bilo pre 20 godina, ja sam dobro.“ Ali je ona to teško podnela, baš teško, pogotovo što je znala da sam se tada nosila sama s tim. Pitala me je, naravno, zašto nisam rekla?! Mislim da je nepravedno uvek osuđivati žrtvu što nije progovorila, vi ne znate koliko je teško pričati na tu temu. Ali evo, nije nemoguće, i možda mi javne ličnosti jesmo tu da razgovaramo o tim temama, jer znate kako će to videti druge žene, pa reći: „Pa dobro, kad je ona mogla dalje, možda mogu i ja.“ Ako osnažim samo jednu ženu, to je već uspeh. Moram da kažem da je film emitovan u finalu na najvećoj svetskoj konferenciji i naravno u finalima širom sveta, što znači da je ostavio trag. Mogu da kažem da naša srpska produkcija i te kako može da parira nekim svetskim produkcijama i prosto imamo šta da kažemo, imamo šta da pokažemo, i stvarno sam jako ponosna.
Koliko vam je podrška porodice i prijatelja pomogla da se nosite sa svim tim u periodu od 20 godina?
– Apsolutno mi je pomogla. Moja rođena sestra, koja je sa mnom u bendu, je psiholog i ona je bila uz mene. Naravno, i ona je apelovala da odmah treba potražiti pomoć, jer nakon tako neke traume, bilo koje veće traume u životu, psiholozi kažu da neminovno dolazi jedna emotivna faza kada ste razbijeni i kada ne možete da se sastavite sa životom. Tu je psihološka pomoć jako potrebna da biste zapravo vratili svoj kapacitet života nazad. I ja sam se onda, nakon jednog perioda od osam-devet meseci, vratila muzici, jer sam tada prekinula da se bavim muzikom. Vratila sam se i nekako, korak po korak, uz pomoć i podršku – i psihološku i prijatelja, i naravno, sopstvene snage- treba da se vratite svemu tome. Meni je muzika upravo bila ta svetlost i umetnost, i hvala Bogu, kroz neka svoja dela, kroz pesme, pa eto i kroz film, mogu neke stvari da prikažem i približim ljudima da zapravo nije ni malo lako i ne treba glumiti da je lako kada nije. Prosto, neminovne stvari se dešavaju nakon toga, ali pomoći ima, i te kako možete da vratite svoj život.
Da li se osećate drugačije nakon što ste javno progovorili o svemu? Da li vam je to donelo neku vrstu olakšanja i promene?
– Mogu vam reći da jeste, zato što se jako puno ljudi prepoznalo u tome. Jako puno ljudi se javilo kada sam progovorila o nekim drugim temama. Ljudi su pronalazili, kako da kažem, svetlost. Jednom prilikom sam progovorila na temu sluha, pošto ja imam svega 30 posto sluha i koristim slušni aparat, a bavim se muzikom. Ne možete da zamislite koliko mi se žena javljalo gde su lekari rekli njihovoj deci da nikada neće moći da idu u muzičku školu, a sada su u meni našli neku snagu. Isto tako se desilo i sa ovim filmom. Kada progovorite na tu temu i kada ljudi vide da se može, ne samo da se može, nego da neko može da bude uspešan u tome što radi i da pronađe snagu za svoj život. Treba pokazati i tu neku stranu, a ne samo da pokazujemo kako nam je lepo, kako nemamo briga i kako sve možemo vrlo lako. Treba pokazati tu stranu. Mogu reći da nije samo olakšanje, nego osećam da sam podrška ženama koje prolaze kroz to. I da vam kažem, postoje žene koje više nisu s vama, a u ime njih niko ne može da progovori. To je veliki zadatak i velika tema za razgovor i treba o tome pričati.
Šta biste savetovali ljudima koji su doživeli slične traume, a još nisu smogli snage da javno pričaju o tome?
– Poenta filma jeste da je mene zapravo spasio moj glas i moj vrisak u takvoj situaciji. Treba podići glas. Ja moj glas koristim za moju profesiju, a to je muzika i pevanje, to je umetnost. Velika je i ta priča što su žene odustajale da budu u filmu, jer, što se toga tiče, ja ne poznajem svog nasilnika, ja ne znam ko je on, ali verujem da žene imaju veliku traumu i u velikim su problemima ako je to neko koga poznajete. Treba se ohrabriti, jer ja i na kraju filma govorim: „Nasilnik je uvek nasilnik.“ Žrtva je ta koja zapravo treba da izađe iz tih kandži, i ta snaga koja je potrebna da pronađe neku svoju podršku u svemu tome -to i jeste priča. Ja sebe ne smatram žrtvom, jer sam se ja izlečila od toga i nemam više nikakav strah, ali naravno, ožiljci su uvek tu. I ne samo žene, već i muškarci to pretrpe, oni moraju da znaju da prosto moraju dalje i da pronađu snagu da krenu dalje.
BONUS VIDEO Frajle: „Nikad nije kasno za novu ljubav“
Sve najnovije vesti, dešavanja sa snimanja „Zvezda Granda“ možete da pratite na našem portalu, kao i na društvenim mrežama. Link za Fejsbuk je OVDE, dok najzanimljivije videe sa snimanja i emisija pratite na Instagramu OVDE!
PROČITAJTE I:
