Gordana Šaulić udovica pokojnog kralja narodne muzike Šabana Šaulića prisetila se strahota kroz koje su prošli čanovi njene porodice.
Goca je pre dve godine otkrila da je samo njen otac uspeo da pobegne on njih preko 40 iz pomenutog ozloglašenog logora.
–Samo pominjanje imena Jasenovac, u meni izaziva tugu, nelagodnost i strahotu. Moj otac je jako retko o tome pričao. U stvari, najviše sam o tim događajima saznala u knjizi Dragoja Lukića. ‘Rat i djeca Kozare’. Moj otac je inače iz Sreflija, to je kod Bosanske, sada Kozarske Dubice. Mislim da je ceo taj kraj završio u logorima ili ubijen. Tata je bio u Jasenovcu zajedno sa svojim ocem, odnosno mojim dedom, svoja dva brata – mojim stričevima, i 45 ili 46 članova uže porodice. Svi oni su ostali u jasenovačkom logoru, osim tate, koji je uspeo da pobegne. Tada je imao 12 ili 13 godina – prisetila se Šabanova supruga.
Goca je tada iznela nekoliko detalja o očevom begu iz ustaške klanice, koje je upamtila od oca.
-Tata, deda i drugi logoraši išli su preko nekog mostića koji je sa strane bio ograđen bodljikavom žicom. Terali su ih da pređu na drugu obalu kako bi ih ubacili u te peći. Deda je, međutim, viknuo ‘Juriš!’, i počeli su da beže. Pucali su im u noge, moj stric je samo rekao ocu: „Tata, ranjen sam“. Deda je uspeo da prebaci oca preko te bodljikave žice, košuljica mu se zakačila za nju. Ko ga je dalje gurnuo u vodu, ne znam. Nije znao da pliva, ali uspeo je da ispliva. Nije znao ni gde se tačno našao kada je došao do druge obale… Kad se dokopao te obale, trčao je i sutradan je naišao na neku partizansku jedinicu, kojoj se priključio. Bio je kurir kod Žarka Zgonjanina, tad je bio on general, to je bio njegov odred i tako je u partizanima dočekao kraj rata.
Nažalost, ostali logoraši iz Mihajlove familije nisu bili te sreće, majka i sestre su bile negde u partizanima, ali u logoru niko nije preživeo.
-Spaljeni su njegov otac Steva, stričevi, braća Rajko i Milan i svi ostali članovi porodice. Po mom ocu Mihajlu, koga su zvali Mićo, Šaban i ja smo nazvali našeg sina.
