U takmičenju „Nikad nije kasno“ Dejan Drašković iz Herceg Novog plenio je harizmom i osmehom, a samo njegovi najbliži znali su da se iza njegovog nasmejanog lica krije neverovatna bol i žal zbog gubitka najdražeg člana porodice.
O razlozima zbog kojih je u takmičenju ćutao o porodičnoj tragediji po prvi put govorio je za Grand.
-Mnogi takmičari imaju tužnu priču i u razgovoru sa njima sam saznao za njih, tako su i oni saznali za moju. Tokom takmičenja nisam hteo da se moja tužna priča eksploatiše i da se o njoj govori, jer sam hteo da se predstavim onakvim kakav jesam. Ja sam vedar čovek, cela moja porodica je vedra i ne bi mogli kroz tu tragediju da prođemo i da se oporavimo da nismo puni duha. Sad kad se sve to završilo (prim.aut. takmičenje), nekako mi je milije što o tome nisam govorio, jer na kraju krajeva ta tragedija je samo moja i moje porodice, tako da ostaje na nama da se sećamo i da u srcu negujemo našeg dečaka koji je stradao. Ne bih o tome ni da pričam puno da ne bi ispalo da posle takmičenja produbljujem tu temu. Neka to ostane samo za nas – započinje razgovor za Grand takmičar koji je ipak smogao snage i govorio o teškoj sudbini dečka koji je do poslednjeg dana živeo sa njegovim ćerkama i suprugom.
S knedlom u grlu Dejan je progovorio o trenutku kada je za njegovu porodicu sve stalo. Jedan običan dan na moru pretvorio se u večnu tugu. Taj dan kada je 11-godišnji Strahinja skočio u vodu sa broda i više nije izronio, a sve to je gledao njegov ujak, pevač koji je u takmičenju ostao upamćen po neverovatnom osmehu, a koji nije mogao da mu pomogne. Iako je to najviše na svetu želeo.
Od tad Dejan više ne ide na Žanjice, mesto na kojem se ugasio jedan mladi život.
-Radi se o mom sestriću koji je stradao pre šest godina na moru. Teško nam je bilo, ali jednostavno život ide dalje i iz svake stvari u životu čovek mora da izvuče neku pouku, a moja je da sam nakon njegove smrti shvatio da treba da radim stvari koje me ispunjavaju, koje volim i u kojima uživam, a muzika je jedna od njih- teška srca priča Dejan i govori koliko ga je maleni sestrić, nesuđeni košarkaš, možda i pevač inspririsao da drugačije posmatra život.
-Sigurno da nije bilo Strahinje, ja se danas ne bih bavio muzikom. Mi smo dosta zajedničkog vremena provodili u pevanju. On je jako voleo muziku, zajedno smo pevali razne pesme, a jedna koja je dosta vezana za njega je ‘Odiseja’ od Lea Martina, ona mu je bila omiljena. Čak mi je bio plan da u finalu pevam tu numeru, ali sam smatrao da ne bih izdržao do kraja, sigurno bih se emotivno slomio i prolazile bi mi slike kroz glavu. Slučajno se desilo da je tu pesmu u finalu otpevao Vladica Stanković i dok je pevao, jedva sam se suzdržao da ne pustim suzu, toliko mi je bilo teško. Sve vreme sam se vrpoljio na stolici, pokušavao da sklonim pogled, rekao sam Vladici posle ‘Čoveče, ubio si me’ – kaže Dejan koji uspomenu na sestrinog sina nosi na svom telu.
Tetovaža sa dečakovim likom krasi ujakova nedra. Kaže, tako mu je bliži.
-Kada je Strahinja stradao ja sam istetovirao njegov lik na grudima, na srcu. To je njegovo mesto, ono na kom zaslužuje da bude, u mom srcu. Pamtiću ga dok sam živ. Praktično od kad je stradao ja živim život kako bi on voleo da ga živim, radim stvari koje volim, živim svaki dan kao da je poslednji. Živim i za sebe i za njega– ističe Drašković, a na konstataciju naše novinarke da se najtužniji ljudi najlepše smeju, odgovara:
-To je tačno, nikad se ne zna šta čovek nosi iza svog osmeha. Meni je jako drago što sam to uspeo da sačuvam van kamera tokom mog učešča u takmičenju.
Dejan je otkrio i da li su njegovi saborci iz takmičenja znali za njegovu potresnu životnu priču, kao i da li će neku od narednih pesama posvetiti Strahinji.
Ceo razgovor sa Dejanom pogledajte u videu na početku teksta.
BONUS VIDEO Sa Dejanom Draškovićem u ribolovu u Crnoj Gori
