Istaknuti umetnik i frontmen grupe „Neverne bebe“ Milan Đurđević po prvi put gostovao je u emisiji „Nikad nije kasno“ , a u razgovoru za Grand portal otkrio je da se sa Žikom Jakšićem već godinama dogovara oko termina. Milan je tokom intervjua pričao o neostavrenim snovima, odnosu sa bivšim pevačicama grupe, današnjoj muzičkoj sceni i ratnim godinama tokom kojih je izašao prvi album benda koji iza sebe ima tradiciju dugu čak trideset godina.
Kada Vi sebi kažete da nikad nije kasno?
„Mislim da kreativne stvari kao što je muzika i umetnost nisu vremenski limitirane. Imate recimo sportiste koji u trideset sedmoj godini više ne mogu da trče, znači oni imaju objektvan problem. Mi kao umetnici smo odabrali takvu profesiju da možemo i sa šezdeset, sedamdeset da radimo. Imate Rubenštajna, jednog od najvećih svetskih pijanisata koji svira u devedeset drugoj godini velike svetske turneje. Mislim da za ljude koji nose talenat u sebi, tu vrstu senzibiliteta i emocija stvarno nikad nije kasno, a to najbolje pokazuje ova emisija. Ovde sam čuo sigurno sedamdeset posto pevača koji su bolji od kompletne estrade. Žao mi je što neki od tih ljudi nisu napravili ozbiljnije karijere.“
Da li Vi imate neki neostvaren san?
„Mislim da svi mi jurimo neke svoje snove kroz život. Neke stignemo, a neki nam ostanu nedosanjani. Kao čovek koji piše muziku imam san da napišem nešto što bi bilo epohalno. Imam neke stvari koje su mi u malom mozgu i koje me prate. Čekam da se negde otvori taj neki prostor gde ću moći te stvari da uradim na najlepši mogući način. Što se karijere tiče mi smo napravili puno toga, trideset godinsa je iza nas, dve ipo hiljade koncerata, hiljade i hiljde kilometara koje smo prošli i to sve sa muzikom koju najviše volimo. To je velika privilegija! Kod nas na koncertima nema slučajnih prolaznika, ljudi koji dođu znaju zašto su došli, znaju kome se obraćamo i kako sve to funkcioniše. Kada napravimo tu sinergiju jednostavno sebi produžavamo život i dajemo neku vrstu entuzijazma da radimo dalje.“
Trideset godina karijere je iza Vas, grupa „Neverne bebe“ je ostavila veliki trag na muzičkoj sceni, a promenili ste i nekoliko pevačica. Da li ste i dalje u kontaktu sa njima?
„Nismo mi promenili mnogo pevačica. Imali smo Goricu od 1996. do 2003., Janu od 2003. do 2010. ostale devojke su i dalje tu. Jelena je tu dvadeset jednu godinu, a Tijana jedanaest. Gorica je otišla u Ameriku, a nakon nje i Jana. Jedan moj drug se šali da imamo više pevačica u Americi nego u Srbiji. One su ostavile trag kao pevačice „Nevernih beba“ i naravno da smo u kontaktu. Gorica će biti gost na turneji povodom trideset godina, doćiće iz Amerike i biće tu na pet, šet koncerata koje ćemo da radimo. Mislim da ljudi i kada više ne rade zajedno mogu da ostanu prijatelji. To nije prepreka.“
Za Vas kažu da se borite sa vetrenjačama, na šta se to odnosi?
„Odnosi se na vreme i okolnosti u kojima mi trenutno živimo. Dolazim iz nekog drugog vremena, kada smo imali romantične ideale da ćemo putem ideja, poruka, muzike menjati sopstevnu stvarnost na jedan lepši i kreativniji način. Ovo što mi živimo od devedesetih do danas je borba za egzistenciju. Desio se potpuni slom kulture. Jako je veliki raskorak između onoga što ja nosim u sebi kao ideju kulture i nečega što se događa oko nas. Borimo se da ljudima podignemo kulturološke standarde i da pomerimo lestvice nešto dublje od površine. Mislim da dugo živimo na površini i da ljudi uopšte nemaju dubinsku reakciju. Mi pokušavamo da prodremo do ljudske duše, da ih emocijom dodirnemo i da tu napravimo neku vrstu identiteta, a da publika to prepozna kao svoj život.“
Kako Vi gledate na današnju muzičku scenu?
„Nisam sagovornik za to. Dolazim iz drugog vremena kada je muzika bila zaista vrlo ozbiljna kao pojam i umetnost, ali i stil života. Osamdestih smo se prepoznavali po tome ko kakvu muziku sluša, to je bilo pitanje stila. Mislim da je danas stil urušena kategorija. Muzika je postala potpuno konzumentska, ljudi žele samo da se zabavljaju. Devedeset posto muzike se događa po restoranima i kafanama. To nije mesto umetnosti. Ono što jeste muzika su specifični ljudi koji imaju talenat i koji pokušavaju da talentom pobede vreme u kome živimo. Vreme je dosta banalno, ali tako je kako je. Nismo mi birali vreme, mi smo morali da iz vremena izvlačimo najbolje kako bismo pomogli sebi, a onda i drugima.“
Prvi album ste izdali 1994., bile su to ratne godine. Koliko je bilo teško u tom periodu baviti se muzikom, ulagati novac u album i umetnost?
„Bend smo osnovali 1993. a prvi album je izašao 1994. To su bile najgore godine za život, ne samo za muziku. Ljudi su se borili za golu egzistenciju, a svirati rok u tom trenutku je bio potpuni nonsens. Baš kao što je i ime našeg benda „Neverne bebe“. Kako bebe mogu da budu neverne? Mi smo tim imenom i cuclama sa žiletom koje su bile prvi simbol benda hteli da pokažemo kakva se kultura nudi mladim ljudima od malih nogu. Danas je to na naplati. Upravo ta ideja koju smo mi devedeset treće pustili kao neku svoju viziju u trenutku. Ona danas dolazi na naplatu jer te generacije sada imaju po dvadeset pet, trideset godina i oseća se da su to zapuštene generacije sticanjem realnih okolnosti. Bilo je jako teško tada svirati. Naša prva pesma je „Veliki je Bog“, pa „Hiljadu godina krvavih lutanja“. Mi smo odabrali neki drugi put. Hteli smo da budemo bend koji će da ima svoju publiku, ali se desilo i da izađermo na te velike prostore i stigli smo čak do Beogrdske arene. Napravi smo neverovatnu karijeru u odnosu na potencijale i želje u krajnjem slučaju. Nas nosi reakcija i talas na koji smo seli sticajem okolnosti. Nemam problem ni da sviram za dvesta ljudi, a sviramo i za hiljade. Oni ljudi koji su nas prepoznali su dobrodošli, ko ne razume našu muziku ne mora uopšte ni da dolazi, nije nam potreban.“
Kako se osećate kada izađete na scenu pred deset, dvadeset hiljada ljudi?
„Osećam uzbuđenje i adrenalin, tremu nemam zato što smo mi svesni svog kvaliteta, šta i na koji način radimo, kakav smo trag ostavili i kako nas ljudi percipiraju. Poenta je uvek da ljudima damo više od onoga što od nas očejkuju, a to nije uvek lako. Vidim dosta pametnih ljudi, vidim dosta ljudi koji su ušli u život sa obe noge, to uopšte nije naivno. Upravo to je motiv da budemo bolji nego što jesmo. Čovek bez entuzijazma i bez motiva ima strašan problem u životu. Ima mnogo muzičara koji navijaju sat na sceni i gledaju kada će da siđe sa bine. To znači da su promašili profesiju ili su napravili neki novac, pa ih sada tera karijera i estrada, ne znam ni kako se to zove. Mene to uopšte ne zanima.“
Da li je Milan strog kao šef, zbog čega članovi njegove grupe ne piju alkohol i kako je došlo do prijateljstva sa istaknutim pevačem narodne muzike Zoranom Kalezićem poslušajte u videu ispod.
