Enes Begović otkrio je da je njegov dvogodišnji unuk jedan od vernih gledalaca emisije „Nikad nije kasno“ u čijem će se žiriju pevač naći u finalnoj emisiji.
Enes je u razgovoru za Grand priznao kako njegovi unuci reaguju kada ga vide na malom ekranu, prisetio se „nezgodnih“ doživljaja kada se sam takmičio i uputio važnu poruku finalistima.
Mnogi u finalu „Nikad nije kasno“ ostvaruju svoje snove, a kada si ti ostvario svoj san?
„Onog trenutka kada sam počeo da se bavim ovim poslom. Želeo bih da iskoristim priliku da svim takmičarima poželim sreću, koja im večeras treba, pored onoga što oni rade odlično, pevaju, zbog čega su i u finalu. Ja ću biti jedan mali deo te njihove sreće i pokušaću da budem objektivan i nagradim one koji će biti najbolji. Pokušao sam da se stavim u njihov položaj. Sve što je mene radovalo na početku karijere nadam se da postoji i kod njih. Verovatno će biti treme, ali moraju da je pobede, tu nesrećnu tremu koju svi imamo“.
I ti si imao nekada tremu?
„Jesam. Jedino sam imao tremu kada sam imao solističke koncerte, recimo u Skenderiji u Sarajevu, Mejdanu u Tuzli, u mom rodnom gradu Visokom, u Mostaru, Banja Luci. Odgovoran si direktno, ti jedini i niko drugi. Ti si i pobednik i krivac ujedno, za nekih desetak hiljada ljudi. To su u stvari treme pozitivno nabrijane, jer osećaš odgovornost. To te tera da ovaj posao radiš što bolje. Meni je ta trema, možda zvuči apsurdno, na neki način pomagala. Na velikim festivalima narodne muzike Ilidža gde sam, sad ću biti malo narcis, pobeđivao redovno. Ali verujte, svi koji osećaju večeras tremu ne moraju da se sekiraju zbog toga“.
Sećaš se svog prvog značajnijeg takmičenja, da ne brojimo godine, kakva su bila osećanja tada u tebi?
„Mogu samo da zamislim kako će njima biti. Da ispričam, pre nego što sam izašao na stejdž, to je bilo davne ’84. godine, zaboravio sam tekst pesme koju pevam. To je bila moja pesma, ja je zaboravio (smeh). Izlazim, aplauz je veliki. Bio sam uz to najmlađi učesnik festivala Ilidža, i ne znam pesmu“.
Znači nemaš ipak toliko godina?
„Ovo je kamuflaža (smeh). I izlazim ne znam pesmu. U jednom trenutku ima ono ‘klik’, kao kod nadrealista, i meni klikne. ‘Otvorite moje srce’ zvala se pesma, i setim se. Krene orkestar da svira, bio je atipičan ritam za narodnu muziku ‘ram-pam-pam-pam pam-pam-para’, i setim se. ‘Jesen u moj život došla, mladosti mi vene cvijeće. Nakon svega mogu reči, nisam imao sreće…'“. Tekst kaže nisam imao sreće, nisam mogao da se setim. I onda mi se sve skupilo i na kraju dobijem nagradu kao najmlađi izvođač i nagradu stručnog žirija“.
Spomenuo si „Top listu nadrealista“, da li si ih gledao?
„Uvek. Odrastao sam u tom miljeu u gradu Sarajevu. Moj rodni grad Visoko je nedaleko od Sarajeva i imao sam i puno pirjatelja od učesnika ‘Nadrealista’ sa kojima sam i danas dobar prijatelj. Sa velikim glumcimakao što je Emir Hadžihafisbegović, Đuro, Zenit, neizbežni Nele. Svi oni su obeležili jedno vreme. To je bila epoha pozitivnog šarma i način na koji smo mi zbijali šale mislim da je bio jedinstven za Evropu. Niko nije znao da se bolje šali nego mi, je l’ tako?“.
Jeste, ali neki stariji su u to vreme i zazirali od takozvanog „nju primitivsa“?
„Možda je u javnosti zvučalo tako, mađutim ima jedna floskula: ‘Kod nas se ljudi dele na papke i raju’. I to je to“.
Na ovo finale si stigao pravo iz aviona, kako ti je to pošlo za rukom?
„Sve se može kad se hoće. Ponosan sam što sam deo ove finalne emisije koja obeležava 10 gidna postojanja. Jedan sam od ljudi koji će se baviti i drugom stranom, fondacijom ‘Nikad nije kasno’. Moj prijatelj Žika me je odabrao za predstavnika u Bosni i Hercegovini, i već imam jako puno ponuda od mojih prijatelja, ljudi koji žele da se uključe u to. Jer ovoje zaista veliko i plemenito i fondacija koju je on osnovao je za svaku pohvalu“.
Dosta ljudi iz Kanade i Amerike žele da se uključe, bio si nedavno tamo?
„Bio sam na turneji u Americi gde su mi ljudi mahom prilazili i molili kako mogu da se uključe u fondaciju, da daju svoj doprinos. Ovo će biti velika stvar i na početku je osuđena da bude velika, jer je sama njena misija takva, tako da ovo ne može da propadne“.
Više puta si u žiriju emisije „Nikad nije kasno“, da li tvoji unuci gledaju tebe kada si u emisiji?
„Svi gledaju, ali imam najmanjeg unuka koji ima 2 godine. Onda dođem da se igram sa njim. Malo se mi milujemo. Volim ga puno kao i moje dve unuke i još najstarijeg unuka. Ovaj najmanji gleda. Ja sam u emisiji „Nikad nije kasno“, sedim u žiriju, pevam i sedim sa njim. Gleda on u mene, gleda u TV, i vidi mene i tamo i ovamo. ‘A-a-a’ (smeh)“.
To su preslatke emocije?
„Kako da ne. To su najlepše emocije. To je nešto zbog čega i živimo“.
Sada te prepuštamo emocijama i uživanju u finalu „Nikad nije kasno“.
„Pošto sam preslušao kandidate ranije, verujem da će ovo biti jedno od najozbiljnijih finala tako da večeras očekujem baš bezrezervnu borbu, a ne sumnjam u svoju i objektivnost stručnog žirija i mislim da ćemo nagraditi najboljeg“.
BONUS VIDEO: Enes Begović – Nikad nije kasno – Intervju
Sve najnovije vesti, dešavanja sa snimanja „Zvezda Granda“ možete da pratite na našem portalu, kao i na društvenim mrežama. Link za Fejsbuk je OVDE, dok najzanimljivije videe sa snimanja i emisija pratite na Instagramu OVDE!
NE PROPUSTITE I:
