Voditeljka Dragana Katić već godinama je omiljeno lice sa malih ekrana, a njena pojava nikoga ne ostavlja ravnodušnim, bez obzira da li je reč o njenom izgledu, stajlingu ili karakternim osobinama punim najiskrenijim emocijama kojima osvaja srca širokog auditorijuma.
Dragana je u razgovoru za Grand ispričala kako je doživela teške životne priče učesnika muzičkog takmičenja veterana „Nikad nije kasno“ u kojima ova sezona na žalost nije oskudevala, a otkrila je i planove za leto, kao i koliko joj nedostaju letovanja sa sinovima koji su danas odrasli ljudi.
Koliko ti je ova tek završena sezona bila teška za rad, u odnosu na prethodne?
„Pravo da kažem nije mi nešto bila naporna. Na svu sreću nije bilo nepredviđenih situacija da smo morali da zastajkujemo i prekidamo snimanja. Išlo je nekako lagano, već smo uigrana ekipa.“
Po čemu ćeš pamtiti ovu osmu po redu sezonu?
„Bilo je teških životnih priča učesnka, ali smo nekako kroz pesmu i emociju svi zajedno to proživeli. Nekako smo, koliko je to moguće, podelili sve to između svih nas pa je i ta tuga bila rasplinjena. Uzela sam svoj deo njihove tuge i čini mi se da je i svim tim takmičarima koji su imali teške životne priče negde bilo i lakše sa nama. Podelili smo između sebe to na ravne časti i zajedno sa njima otplakali. Čoveku kada se dešavaju teške stvari u životu i kada nađe nekoga sa kim može da podeli sve to, a da taj neko to oseti, bude mu lakše, bez obzira što su to lične tragedije. Zaista mislim da lakše prođe kroz takve situacije kada ima nekog kraj sebe ko iskreno saoseća sa njim. I nekoga ko prepozna tu njegovu tugu. Čini mi se da je to bilo blagodetno za naše takmičare.“
Šta si prvo uradila kada se završilo finale?
„Imam tradiciju da dođem kući i zahvalim Gospodu na svemu što je bilo dobro, sednem i sama sa sobom izanaliziram finale, što bude uvek kasno noću, gotovo ujutru. Obavezno odgledam snimak emisije i kada se još jednom uverim da je sve proteklo okej, onda mi bude lakše. Tek tada odem na spavanje i onda sebi i kažem da zaista počinje odmor. I to onaj pravi, mentalni, kada mogu ujutru da pijem kafu kad hoću, da idem gde hoću. Ne moram da vodim računa o tome kada je snimanje, kada koga treba da pozovem, ili šta da uradim za emisiju.“
Ponedeljak posle finala ti je najlepši dan?
„Svakako. I tradicionalno tada odlazim na ručak sa prijateljima da proslavimo kraj još jedne uspešne sezone.“
Tradicionalno je i da svakog leta odlaziš u Herceg Novi?
„Da, to mi je postalo tradicionalno. Jednostavno ne mogu da zaobiđem taj grad., Ili završim odmor u Herceg Novom, ili započnem u tom mestu letovanje. Ove godine ću započeti odmor tamo a završiću u Grčkoj.“
Deca su ti porasla, da li ti nedostaje zajedničko letovanje sa njima?
„Volela bih to, naročito što više nema tih kofica sa peskom koje smo davno prerasli, kao i tinejdžerska i njihova samostalna letovanja. Preživela sam sve to i sada mi zaista nedostaje da odemo negde 5 dana kao odrasli ljudi i provedemo ih zajedno na moru.“
Da li ćeš uspeti to da organizuješ?
„Na žalost, mislim da ove godine to neće biti izvodljivo jer u različito vreme imamo odmore. Moji sinovi već rade i nismo uspeli da uskladimo termine. Kada ugrabe slobodan trenutak gledaju da ga provedu, kao što sam i ja činila, sa svojim prijateljima i dragim osobama. Ali zajednički odmor sa njima mi zaista nedostaje. Ne mora to da bude ni letovanje, neka se nađemo u nekom gradu nas troje i provedemo bar 3 dana zajedno. Mislim da bi mi to bilo dovoljno.“
Rekla si da si preživela samostalna letovanja svojih sinova, kako si ih ti lično doživela?
„Kada je trebalo da prvi put idu sami na more kod mene je bila prisutna određena količina straha. Ne zbog toga što sam se bojala da bi oni učinili nešto nepromišljeno, jer smo o tome pričali i bili su pripremljeni, već iz razloga da nikad ne znaš da li bi mogli da se nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Plašila sam se i nekih bolesti, kao i da ih neki insekti ne ujedu. Kada smo još dok su bili deca letovali, često bi pokupili neki virus, a imali smo i upale ušiju, krajnika, alergiju na sunce. Svašta smo prošli od tih neprijatnosti, svake godine je nešto bilo. Verovatno zbog toga i dan danas kada negde idu ja proverim neseser sa neophodnim lekovima i insistiram da za to uvek imaju mesta među svojim stvarima. To mi je najvažnije kao i da se čujem sa njima. Nije se promenilo to ni danas kada imaju svoje živote.“
Koliko se često čuješ sa sinovima sada?
„Sve zavisi od situacije. Sa Bobanom koji živi u Berlinu moram da se čujem i ujutru i uveče, a obično jedan put nedeljno imamo dugačke video pozive kada prepričamo sve što nam se dešavalo. Inače uglavnom preko Instagrama komuniciramo, imamo neke svoje šifrice kako jedno drugom hoćemo nešto da kažemo. Sa drugim sinom koji živi u Beogradu takođe se čujem redovno i po potrebi.“
