Trostruka pobednica muzičkog takmičenja „Nikad nije kasno“ Bojana Barjakterević bori se nažalost, po treći put sa rakom dojke, a ovog puta je saznanje za bolest opisala kao slučajnost.
U razgovoru za Grand portal Bojana je progovorila o teškoj zdravstvenoj situaciji u kojoj se nalazi, izazovima i poteškoćama tokom perioda lečenja, ali i svemu onome što joj daje snagu da nastavi dalje u borbi za život.
Ponovo Vam je dijagnostikovan karcinom dojke, i ponovo je krenula Vaša borba. Kako se nosite sa tim i kakve su prognoze lekara?
-Tačno, bolest se vratila po treći put, ali nije ništa strašno, biće sve OK. Trudim se da ostanem pozitivna i da imam pozitivnu energiju. Krenula sam sa zračenjima, već sam prešla polovinu terapije, ali ima još nekoliko do kraja. Prognoze lekara su dobre, krenuli smo sa rešavanjem problema, pa onda idu obavezne hemoterapije. Kada to rešite, onda idete na redovne kontrole i prati se stanje, da li ima nešto, da li se pojavilo ili nije… Trebalo bi da prođe pet do sedam godina da možete da kažete da ste se izlečili. To vam niko ne garantuje. Jaka volja i želja za životom sve pobeđuje, ja verujem u to.
Kako se agresivna metoda lečenja, tj hemoterapija odražila na Vaš organizam?
-Trenutno u lošem smeru, tako da kažem. Izgubila sam kosu, ugojila sam se zbog toga. Osećam neverovatnu glad, nemam limita. Stalno osećam glad, ali mi je lekar rekao da je to dobro i da ne treba da držim dijetu. Kilaža je počela da smeta mojoj kičmi. Kosa će porasti, ali to je nešto što mi je jako teško palo. Meni se to desilo dva puta. Bio je to veliki šok za mene, mislila sam da sam se izvukla iz problema, a sada sam upala u još veći. Biće to sve dobro, sve će se rešiti.
Bez obzira na zdravstveno stanje, Vi i dalje redovno nastupate. Kako to uspevate da izdržite?
-Vidite ovako, ja volim muziku. Meni ništa nije teško kada je muzika u pitanju. Lakše mi je da budem među narodom, nisam jedna od onih osoba koja će da sedi kući, jer to je najgora moguća opcija. Tako sami sebe ubijate psihički. O bolesti retko pričam privatno, shvatila sam da mi ljudi imamo datum rođenja, ali i datum kada idemo sa ovog sveta. Ne želim da razmišljam o tome, svaki dan mi je lep dan. Moram da se lečim, ali i da radim. Kada se vratim sa posla, družim se sa prijateljima i porodicom, prija mi boravak u prirodi, šetnja, planina. To je moj način da se resetujem.
Kako izdržavate putovanja, da li možete normalno da se krećete na bini?
-Normalno se krećem. Jaka sam ja žena po tom pitanju. Nije to ništa strašno, samo misli mogu da vam naprave to da psihički padnete, a tu je onda kraj. Prosto, morate se suočiti sa bolešću. Morate da je prihvatite, a ja sam to i uradila, prihvatila sam ovo stanje kao neku normalu. Prvih godinu dana mi je bilo jako teško. Ima i gorih slučajeva od mene, pa su preživeli. Nije kraj, ne smem da se predam.
Da li ste išli na psihoterapiju?
-Nisam nikada, ako ja ne mogu da pomogem sebi kao razumno biće ne može niko. Jaka sam i hrabra žena, trudim se da sve sama prevaziđem. Želja za preživljavanjem je u svima nama, a nada umire poslednja. Najveće izlečenje je u glavi.
Da li se oslanjate samo na medicinu ili koristite i neke alternativne metode lečenja?
-Koristim svašta, najpre brinem o imunitetu. Sve što su mi prepisali poštujem. Sve sam prihavtila, ali pored toga vrlo je bitno da držite imunitet na najvišem nivou da vas hemoterapija ne bi ubila. Ne preterujem ni u tome, ali koristim neke meleme, beli luk, slaninu koja je odlična za leukocite. Pijem sokove od šargarepe i jabuke, unosim puno vitamina i zeleno povrće. Divljač je u mom slučaju prihatljiva i poželjna. Piletinu izbegavam jer je puna hormona.
Ko vam je najveća podrška, kako vaša porodica podnosi vaše zdravstveno stanje?
-Podnose dobro.Trudim se da ih ne opterećujem, a ne opterećuju ni oni mene. U početku je bio veliki šok, ali sve se to niveliše. Ne potenciram priču o belesti i ne žalim se nikad, guram na moj način. Moja deca idu sa mnom uvek na hemoterapije, svi su uz mene i veliki su mi oslonac. Privatno pričamo samo o lepim stvarima, jako retko o bolesti. Podrška su mi i prijatelji, kolege, moja publika koja mi daje vetar u leđa preko društvenih mreža, hvala im na tome. Stvarno su divni ljudi, potrudiću se da se čuvam, što duže pevam i da im budem lek za dušu. Najgore mi je kada me sažaljivo pitaju kako ste, uvek kažem da sam dobro, odlično.
NE PROPUSTITE I
