Daniel Popović, ime koje je zauvek ostavilo trag na muzičkoj sceni nekadašnje Jugoslavije i postalo upamćeno po najboljem plasmanu naše zemlje na takmičenju za pesmu Evrovizije sve do kasnih osamdesetih godina, i danas može da se pohvali statusom velike zvezde čije visine će retko ko moći da postigne.
Muzički talenat, reklo bi se, nije došao slučajno već je rezultat gena koje vuče od strane majke Belgijanke, pijanistkinje, koja je u njega usadila ogromnu ljubav prema muzici koja ne jenjava ni danas. Sedamdesetih godina u tadašnjem Titogradu, sedamnaestogodišnji Daniel počeo je sa učešćima na raznim festivalima i to sa autorskim kompozicijama, sve do onog najznačajnijeg- Jugovizije 1983. godine sa pesmom “Džuli“.
Kako ste se odlučili na korak da se nakon dva neuspeha na Jugoviziji pojavite i treći put koji je zapravo bio sudbinski? 1983. godine odnosite pobedu, u senci ostavljate tada već proslavljene zvezde, i počinju pripreme za odlazak u Minhen na Evroviziju.
– Moja prevashodna želja je bila da sviram gitaru, manje da pevam. Moja mama je često znala reći da smo mi umetnici „doktori duše“. Što se tiče moje odluke da se prijavim na Izbor za pesmu Evrovizije te 1983. godine, moram reći da to nije bila moja prevelika želja. Sve se desilo sasvim slučajno. “Džuli” je nastala na Casiu u 5 minuta, a u svega pola sata snimljena je u „ukradenom“ terminu u studiju. Pesmu sam poslao u poslednji čas. Sećam se da su, toga dana padale ogromne pahulje snega. Iskreno, nisam razmišljao o tome kako će se pesma plasirati u Novom Sadu, a moja tadašnja devojka je bila nervoznija nego ja. Toliko se je sve filmski odvijalo i toliko me je taj vrtlog estrade povukao i počela me je nositi bujica da nisam imao vremena da čitam sve ono što se tada o meni pisalo. A pisalo se svašta i korišćen je, ajmo tako reći, uličarski vokabular. Možda je srećna okolnost što tada nisam imao vremena da to čitam.
Pesma ‘’Džuli’’ bila je za to vreme pravi ‘’bum’’, a album na kome se nalazila zvanično je prodat u preko 730 hiljada primeraka, što je rekord na ovim prostorima. Vaš uspeh na Evroviziji prepričavao se širom bivše Jugoslavije, pa da li mislite da je tada uspeh na takvom festivalu donosio izvođačima mnogo više nego danas?
– U Evropi sam već od prvih taktova pesme bio favorit. Ovome je poprilično doprineo i spot koji je tadašnja televizija Titograd snimila, u kome su predstavljeni biseri i sve lepote crnogorske obale. Mislim da u tome i leži suština onoga što bi jedan evrovizijski predstavnik trebao da bude: neka vrsta ambasadora svoje zemlje. Što se tiče drugog dela pitanja, mislim da je i onda a i danas, to najbolji, da ne kažem jedini put kojim jedan izvođač sa prostora na kojima živimo može napraviti neku ozbiljniju karijeru u Evropi.
Pričalo se da ste zahvaljujući Evroviziji zaradili toliko novca da ste mogli sebi da priuštite kuću, luksuzan automobil, mobilni telefon (koji je retko ko imao) i slične stvari. Komentarisalo se i to da ste od tih para mogli da pokrenete neki biznis i uložite više u druge stvari. Ima li istine u tome i kako sada gledate na to?
– Toliko sam bio popularan da su mi dečica dolazila na vrata kuće na Trešnjevci da pitaju jedem li i spavam li ja uopšte,. Verovatno sam im delovao pomalo nestvarno, okružen svim tim novinarima i fotoreporterima i praćen , najčešće velikim brojem obožavateljki. Toj slici je verovatno doprinela i moja prirodno svetla put ( nasledio sam je na mamu), te plave oči, kao i izvesna doza samozatajnosti. Onda mi je to bilo simpatično i pomalo neshvatljivo. Danas mogu razumeti kako sam izgledao u očima te dece. Posle Evrovizije gostovao sam na televizijskim i radio stanicama po celoj Evropi, a nažalost, u zemlji koju sam predstavljao nisam nikada održao ni jedan solistički koncert, ni u Titogradu (sadašnjoj Podgorici), ni u Zagrebu, ni u Beogradu. Još bih želio istaknuti jednu činjenicu. Mnogima sam pomagao, pozajmljivao novac, mnogo novca…kad god su imali priliku, potkradali su me, a nikada nikoga nisam želeo tužiti. Ni pomislio nisam na tu mogućnost, jer sam bio u uverenju, da se sve može rešiti dijalogom..Postoje li takvi ljudi? Postoje. Mnogo ih je. Eto ja sam jedan od mnogih koji su pribijani na stub srama, a da pritom nisu nikome ništa skrivili. Mnogo je ponuda dolazilo sa raznih strana, od Nešvila , preko Norveške, Nemačke ali sam se ja ipak odlučio da ni jednu od njih ne prihvatim. Valjda sam tada, nošen krilima mladosti, na život gledao kroz ružičaste naočare.
Vaš ljubavni život mnogo puta su nazivali burnim, sada iza sebe imate četiri supruge i četvoro dece koja su sigurno vaše najveće bogatstvo. Da li mislite da su ranije, u jeku vaše popularnosti, iako ste važili za velikog zavodnika pojedine žene bile sa vama iz materijalnih razloga?
– Ponosan sam na svu svoju decu. Što se mojih brakova tiče, uistinu ne smatram da je to vredno pisanja u medijima. Moj otac, ugledni pedijatar, Filip Popović usadio je u mene, sestru i brata, osjećaj morala, časti, etike, čistog obraza. Uvijek sam poštovao žene.
Kakav odnos danas imate sa bivšim suprugama I decom? Sin Sebastian krenuo je vašim stopama kada je reč o muzičkoj karijeri. Koliko ga savetujete ili koliko on vas konsultuje oko važnih stvari koje se tiču tog posla?
– Pisao sam neke kompozicije za njega, ali Sebastijan ima svoje viđenje muzike i svoje prioritete u životu, i ja to poštujem. Nije lako kada u odrastanju o tebi govore samo kao o sinu, ili ćerci Daniela Popovića. To može biti privilegija, ali i teret. Uvek sam tu za svoju decu.
Iza sebe imate čak dvadeset albuma, čime se retko ko može pohvaliti a poslednji ste izdali pre skoro osam godina. Čime se danas bavite i kako teče vaš život? Mislite li da se može živeti od stare slave?
– Dvadeset svojih albuma i ne znam ni sam koliko pesama rađenih za druge. Moje pesme su poput moje dece. Album koji sam snimio te 2014. godine, a koji je poslednji moj objavljen CD nosi naziv „Fantazija“. Na njega sam izuzetno ponosan a pre svega iz razloga što sam od početka do kraja sve radio sam. Skladbe, tekstove, glavni i prateće vokale, sviranje gitara, aranžmane, produkciju. Kompletan sam autor. Pesma “Džuli“ je moja lična karta i na to sam ponosan. Naravno da ne živim od stare slave. Možda će zvučati neskromno, ali sam zaista veoma vredan, moglo bi se reći radoholik. Radim pesme za druge, sviram tamo gde me pozovu, pišem memoare, volim se baviti uređivanjem automobila, radim sa drvetom, volim šetati, posmatrati ptice, čitam, brinem o kućnim ljubimcima.
Da možete da vratite vreme, da li biste nešto promenili? Da li kajete zbog nečega ili biste sve ostavili baš kako jeste?
– Sebe bih predstavio kroz plavu boju, jer me asocira na nebo a nebo na slobodu. To je nešto čemu ja težim i u životu i u mislima i u govoru. Kada me pitaju šta je lepota ja pomislim na samoću, jer kad sam sam, nisam sam, jer imam sebe sa sobom. To je jedna velika istina, jer čovek tokom života, normalno, mora da ima ljude oko sebe i normalno da mora da voli, ali ne može da voli druge, ako ne voli sebe. I u tome je poenta – da čovek mora vremenom da se navikne da bude sam sa sobom i da stvara sebe, ne kroz druge već kroz svoje postojanje. Što se tiče planiranja budućnosti to može paralisati čovekov um i sposobnost razumnog razmišljanja ali ja se nadam se da ću uskoro objaviti novi album i svoj roman.
