„Treba imati razumevanja za dečije greške, jer je to način na koji upoznaju svet.“
Roks Solvej je mama iz Australije koja na društvenim mrežama deli svoja majčinska iskustva i govori o prednostima takozvanog svesnog roditeljstva. U jednom od njenih najnovijih videa, ona je objasnila zbog čega treba da razbijemo stigmu da su poslušna deca – dobra deca.
„Ovo će trigerovati mnoge ljude, ali tako je kako je. Ako želite da odgajite pametnu decu, onda im dozvolite da dovedu u pitanje pravila, jer je to znak inteligencije, a ne neposlušnosti. Vreme je da odbacimo ideju da je neupitna poslušnost znak dobrote. Ne. To je samo osoba kojoj nije dozvoljeno da razmišlja za sebe, pa je tako lakše manipulisati njom“, rekla je Roks na snimku, a u opisu objave je napisala:
„Hajde da odbacimo ideju da je neupitna poslušnost znak dobrote. Deci treba da damo prostora da postavljaju pitanja, dele svoj glas, prave greške, ispuštaju svoja osećanja, budu glasni i zabrljaju. Ove stvari pomažu detetu da uči, raste i razvija se u dobro prilagođene odrasle osobe.“
Dečija psihološkinja i psihoterapeutkinja MIlena Buđevac nedavno je za Zadovoljnu objasnila zašto „nije zlato sve što sija“ i kako „divno vaspitana“ deca često izrastu u nesigurne osobe.
Deca koja uvek poštuju pravila, koja se nikada ne svađaju i nemaju nestašluke u školi, u dosta slučaja se tako ponašaju iz – straha, govori Buđevac.
„Najčešće je stvar u tome da se deca plaše da urade drugačije od onoga kako autoritet najpre zahteva, a potom i očekuje. Deca vremenom nauče sistem vrednosti – mama to odobrava ili mama to ne odobrava, znaju šta mama i tata očekuju od njih. Onda je dovoljno da roditelj pogleda dete i da ono već zna šta je tom odraslom u glavi, pa i ne pokušava da sprovede neku svoju zamisao koja nije u skladu s tim“, objasnila je.
Zašto je to loše?
„Deca su biološki u podređenom položaju – jer ne mogu sebe ni da nahrane, ni da presvuku. Tako da su na nivou svesti da su zavisni od roditelja. Da bi opstala, moraju roditelji da vode računa o njima. Deca nas gledaju kao nepogrešive. Pa, ako mama kaže: Nisi gladan, jeo si pre sat vremena, a dete oseća glad, ono pomisli da taj osećaj možda ipak nije glad i nauči da ignoriše taj signal“, ističe Buđevac.
Na taj način, deca počinju da veruju više drugima, nego sebi. A to može da ima dalekosežne i ozbiljne posledice.
„Onda kasnije, tokom odraslog života, moramo ponovo da učimo da prepoznamo signale koje nam šalju telo i intuicija, da prepoznamo želju koja se javlja u nama i kažemo: Imam pravo da idem za tim. To ima implikacije u odabiru fakulteta, posla, partnera. Takve osobe uvek traže potvrdu sa strane: Šta drugarica misli o tome, šta mama misli o tome. Onda takvu osobu može da poljulja bilo čije mišljenje, jer ne stoji iza svog mišljenja, stava, želje“, jasna je psihološkinja.
Granica između slobode i pravila
Milena Buđevac ističe da popuštanje deci nikako ne znači da treba sve da im bude dozvoljeno. Cela mudrost vaspitanja je to preispitivanje gde je granica između poslušnosti i toga da pustimo dete da bude svoje, ističe ona.
„Svaka emocija je u redu, ali nije svako ponašanje u redu. Šta to znači? Ja lično svom detetu kažem: ‘Slobodno plači, ali nećeš dobiti više čokolade. Ja razumem tvoje emocije, slobodno ih izrazi, ali to ne znači da ću te pustiti da jedeš još čokolade’“, navodi primer.
Roditelji, kada prave sistem vaspitanja, treba da se zapitaju: Šta je nama kao porodici važno? Šta su naše vrednosti, šta želim da dete naučim? Šta nikako da dopustim da moje dete radi?
„Takvih stvari svi imamo, ali ne možete da kažete: ‘Neće on meni da lupa vratima, ni da cepa svesku, ni da udara sto’. Mora neki ventil da postoji. Ne možete za svaku stvar tražiti od deteta da se povinuje“, kaže psihološkinja.
Njen savet roditeljima je da nađu polja gde neće toliko zatezati.
„Moraju da postoje granice, mora da postoji minimum koji mora da se ispoštuje. Okej je biti malo nestašan i buntovan, ali sve dok je to u granicama poštovanja drugih osoba i imovine. Treba imati razumevanja za dečije greške, jer je to način na koji upoznaju svet. Nekad će uraditi nestašluk iz čiste radoznalosti, a ne iz predumišljaja“, kaže Buđevac.
Pored nežnosti i razumevanja, kako bismo podigli decu koja će zračiti samopouzdanjem, nužno je da uvažavamo njihovo mišljenje, kaže psihološkinja.
Ali, ako su doneli neku odluku koja je pogrešna, deca treba da snose odgovornost koju to vuče sa sobom, podvlači ona.
„Decu treba da pitamo: ‘Šta ti misliš o tome’, umesto da kažemo:’ Šta ti znaš, ti si mali’. To je ključna razlika između toga da li će dete da se oseti da je njegovo mišljenje važno, ili će biti u fazonu – koga briga šta ja mislim, nemam šta ni da mislim. Onda dobijemo odraslu osobu koja ne misli ni o čemu, i ovakvu političku situaciju. Pustite decu da se čuje njihov glas i uvažavajte ga“, zaključuje Milena Buđevac.
