Glumac Milan Lane Gutović preminuo je u 75. godini na Vojnomedicinskoj akademiji posle teške bolesti.
Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu (današnji FDU) završio je 1967. godine u klasi profesora Milenka Maričića. Prvak je drame Narodnog pozorišta, ipak gledaoci ga najviše pamte po komedijama.
Bio je jedan od čuvenih „Bojanovih beba“, zajedno sa svojim kolegama sa klase (Josif Tatić, Svetlana Bojković, Ivan Bekjarev, Đurđija Cvetić, Tanasije Uzunović), koje je Bojan Stupica primio u stalni angažman Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U JDP je bio do 2002. godine.
Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima su pozorišne – Sterijina nagrada, Nagrada „Raša Plaović“, Statueta Ćuran, Nagrada „Zoran Radmilović“, Nušićeva nagrada, Zlatni ćuran za životno delo glumcu komičar, kao i filmske – „Zlatna arena“ u Puli za ulogu u filmu „Poltron“, Nagrada Car Konstantin za uloge u filmovima „Uslovna sloboda“ i „Sedam i po“.
Bio je jednostavno rečeno, drugačiji od drugih, veliki glumac, velikih misli i jakih reči, a mi ćemo vas podsetiti nekih od njih:
– Svaka mi smrt odgovara ali pod uslovom da mi i reč i ćutanje budu moćni!
– Razlog moga izbora da se bavim glumom, a ne nekim drugim zanimanje je u potrazi za zanimanjem koje će mi obezbediti brz i nezaslužen uspeh. Shvatio sam da se u drugim delatnostima ovaj cilj teže postigne nego u glumi.
– Čovek je jedina biološka vrsta koja se smeje. Vernici misle da je smeh dar koji dobijamo od Boga i da nas baš smeh odvaja od životinja koje nemaju dušu. Ima li veće privilegije i zadatka da taj dar Boga baš ja prenesem vama?
– Nagrade sigurno nisu deo koji mi ovo zanimanje čini lepim. Uostalom nagrade u svojoj poruci i nameni, i nisu moje već su samo putokazi generaciji koja dolazi, kako bi trebalo raditi. Magija ovoga zanimanja nije samo u tekstovima i maskama. Magija je i u mirisu i atmosferi scene i garderobe. – Komičara naša publika ili ceni ili ne ceni, ali ga ne sažaljeva kao što sažaljeva klovna i ne gadi ga se kao što se gadi dvorske lude – rekao je za B92.
– Svi ljudi su duhoviti, ali svako na svoj lični način. Biti duhovit nije nikakav poseban dar jer svakom čoveku sem razuma Bog je poklonio i duh, ali jeste dar da to što si duhovito smislio ili primetio i preneseš drugima. Duhovitost bih mogao da definišem kao kicoštvo razuma.
– Zalagao sam se da stvarnost gledam načinom koji nije isti kao način gledanja većine. To je imalo terapeutsko dejstvo na mene pa sam svet od tada uvek gledao kao poligon za šalu a ne za muku i nesreću. Pretpostavljam da su moje predstave bar nakratko učinile da i publika vidi svet sa te moje druge strane – rekao je za WS.
