Ljudi su milenijumima pokušavali da razumeju svet oko sebe, a neki su se čak usudili da pokušaju da predvide budućnost koja je pred njima.
Vremenom su se menjali načini na koji smo to pokušavali, a jedan od njih je svakako gledanje u šolju. Rani ljudi, ali mnogi danas, verovali su da stvari koje su daleko izvan našeg razumevanja pokušavaju da komuniciraju sa nama – samo treba da slušamo, vidimo ili znamo da potumačimo te signale.
Astrologija pokušava da otkrije istinu iz zvezda, molibdomantija je bila umetnost proricanja iz rastopljenog metala, praktičari karomantije su tražili istinu u rastopljenom vosku, dok su zloglasni vernici haruspicije našli smisao u utrobi životinja.
Među takvim drevnim praksama krije se i istorija taseomantije – umetnosti gledanja u šolju kafe ili čaja.
Potiče od francuske reči tasse koja znači „čaša“ i grčkog sufiksa manci, što znači „proricanje“.
Kad je čaj stigao u Evropu
Dok neki tvrde da se taseomantija praktikovala u staroj Kini, to je malo verovatno iz nekoliko razloga. Početak ispijanja čaja u Kini je uglavnom nejasno, ali se smatra da je počelo negde u 2. milenijumu pre nove ere. Čaj nije stigao u Evropu sve do ranih 1600-ih, kada je dospeo u Amsterdam preko Holandske istočnoindijske kompanije. Do kraja veka, čaj se proširio po većem delu kontinenta.
Vrećice čaja nisu izmišljene sve do 1903. godine, tako da se u to vreme čaj kuvao od listova biljaka, koji bi ostavljali talog na dnu. Proricanje sedimenta nije bila potpuno nova praksa u to vreme, pošto postoje neki dokazi da se već gledanje u šolju već radilo sa talogom kafe i talogom vina.
Taseomantija je bila sledeći logičan korak za entuzijaste proricanja. Kako je potrošnja čaja stalno rasla širom Evrope, rasla je i taseomantija. U početku su u toj neobičnoj aktivnosti uživale samo više klase, ali je dostupnost čaja nižim klasama označila pravu prekretnicu za praksu u Britaniji, koja je postala prestonica taseomantije Evrope.
Niže klase su uvek bile sujevernije od viših, a sredinom 19. veka, tokom viktorijanske ere, ovo sujeverje je kombinovano sa obnovljenim interesovanjem za okultizam i rastućim poljem psihoanalize, na prelazu iz 20. veka.
Narod koji je bio najpoznatiji po gledanju u šolju
Taseomantija je do ovog trenutka takođe postala vezana za romski narod, nomadski narod prisutan širom Evrope i Azije, koji je često imao bliske veze sa proricanjem.
Veruje se da su Romi bili ti koji su omogućili širenje taseomantije kroz salone, kafiće, čajne sobe, pa čak i kroz čitanje od vrata do vrata. Sredinom 1800-ih Romi koji nude čitanje taseomantije mogli su se naći širom Evrope.
Za Viktorijance, posebno rastuću srednju klasu, taseomantija je postala veoma popularna i oko nje se razvila čitava kultura. Domaćice bi čitale listove čaja svojim gostima, a specijalizovane šolje oslikane okultnim simbolima ili horoskopskim znacima prodavane su uz prateće vodiče.
Za gledanje u šolju se često kaže da se prenosi po ženskoj liniji. Veštice i gatare su pre svega žene i zato je gledanje u šolju bilo prevashodno ženski oblik umetnosti. Moderne viktorijanske domaćice mogle bi da unesu malo tajanstvene magije u svoj dom, a da pritom ostanu moralne i moderne. Bila je to magija bez stigme.
Predstavljene 1903. godine, pred kraj viktorijanske ere, kesice čaja, čak i kada su otvorene, nisu stvarale šare i simbole neophodne za proricanje. I tako je taseomantija gurnuta u prošlost, dok su Tarot karte i Ouija table zauzele centralno mesto.
