Ema Stoun je oduvek bila veoma otvorena po pitanju svoje anksioznosti. Davne 2011. godine, kada je prvi put postala poznata po svom radu u ‘Superbad’ i ‘Easy A’ i mnogo pre nego što je postala dobitnica Oskara, ispričala je u intervjuu malo više o svom putu mentalnog zdravlja. „Imala sam veliku anksioznost kao dete“, rekla je tada. „Bila sam na terapiji. Od osam do 10 godina imala sam graničnu agorafobiju. Nisam mogla da se odmaknem od mame. Zaista više nemam napade panike, ali sam imala veliku anksioznost.“
Od tada je nastavila da otvoreno i iskreno govori o mentalnom zdravlju. Pojavila se čak zajedno sa suosnivačem i predsednikom Instituta za um deteta Haroldom S. Koplevičom, doktorom medicine, na diskusiji o poremećajima mentalnog zdravlja i stigmama koje ih okružuju. Pod nazivom „Veliki umovi misle drugačije“, panel je radio na rasvetljavanju izazova života sa anksioznošću — koja, prema Američkom udruženju za anksioznost i depresiju, pogađa 40 miliona odraslih svake godine (što ga čini najčešćom mentalnom bolešću u SAD).
Ema je opisala trenutak kada je imala svoj prvi napad panike sa sedam godina. „Pre nego što sam pošla u drugi razred, imala sam prvi napad panike“, rekla je ona. „Bilo je zaista, zaista zastrašujuće i obuzimajuće. Bila sam kod prijatelja i odjednom sam bila apsolutno ubeđena da kuća gori i da će izgoreti. Samo sam sedela u njenoj spavaćoj sobi i očigledno kuća nije gorela – ali nije bilo ničega u meni što nije mislilo da nećemo umreti.“
Napadi panike su se pogoršavali
Patila je od napada panike, za šta su ona i njena majka kasnije saznale, a ona je objasnila da su se ta osećanja anksioznosti nastavila naredne dve godine.
„Nisam mogla da idem kod prijatelja, imala sam duboku anksioznost zbog razdvajanja od moje mame… Bila sam tako paranoična u vezi svega“, rekla je ona u intervjuu.
„Stvarno smo mislili da neću moći da se iselim iz kuće i da se odselim ikada.
Kako bih išla na fakultet? Kako bih uradila bilo šta od onoga što planiram ako ne mogu da budem kod prijatelja pet minuta?” Kako je odrastala, Stoun je naučila da bolje upravlja svojom anksioznošću, veštinom koju pripisuje svojoj porodici koja je podržavala i godinama „transformativne“ terapije. To joj je pomoglo da shvati da, iako je poremećaj bio deo njenog života, nije je definisao.
„To je tako normalno“, rekla je ona. „Svako doživljava neku verziju anksioznosti ili brige u svom životu, i možda kroz to prolazimo na drugačiji ili intenzivniji način tokom dužeg vremenskog perioda, ali s vama je sve u redu.“ U stvari, glumica je rekla da se anksioznost može posmatrati u pozitivnom svetlu.
„Biti osetljiva osoba kojoj je mnogo stalo, koja duboko shvata stvari je zapravo deo onoga što vas čini neverovatnim i jedan je od najvećih darova u životu“, rekla je ona. „Puno razmišljate, mnogo osećate, osećate duboko – to je najbolje.“
Na pitanje kako nastavlja da kontroliše svoju anksioznost svaki dan usred svog užurbanog rasporeda, Stoun je objasnila da se drži rutine koja joj odgovara. „Idem kod terapeuta, meditiram i razgovaram sa ljudima u vrlo kratkom roku – umesto da se izolujem, ja ih zovem i otvaram se.
“ Najviše od svega, rekla je Stoun, to što se gura izvan svoje zone udobnosti pokazuje da je to potpuno rešivo, posebno ako to znači da je kroz to u stanju da pomogne drugima. „Lekovito je samo pričati o tome i priznati to i shvatiti da je to nešto što je deo mene, ali to nisam ono što sam ja“, rekla je ona. „I ako to nekome može pomoći… ako mogu bilo šta da učinim da kažem: ‘Hej, razumem, i tu sam sa tobom, a ti još uvek možeš da izađeš tamo i ostvariš snove i uspostaviš zaista sjajne odnose i veze,’ onda se nadam da ću to moći.“
