Suzana Jovanović, udovica Saše Popovića, došla je sinoć na finale takmičenja „Zvezda Granda“, kako bi pobedniku osamaneste sezone uručila plaketu sa likom svog pokojnog supruga.
Ipak, veliko finale najgledanijeg šoua je odloženo za subotu 5. jul, a Suzana je po dolasku u Grandov studio stala pred medijske ekipe i po prvi put govorila o detaljima njenog poslednjeg susreta sa Sašom u bolnici u Parizu, ali i kako danas živi bez supruga.
Suzana je tokom intervjua bila veoma emotivna, pa se u jednom trenutku i rasplakala.
– Trudim se da budem dobro, ali zaista. Ovo sad je za mene sve jako emotivno i stresno. Trudim se da budem na visini zadatka. Znam da je Sale moj sad pored mene, on bi rekao: „Sule, molim te, samo se osmehuj, jer najviše volim tvoj osmeh– rekla je Suzana na početku razgovora.
Dolazak u Grand je raznežio, a pred pripadnicima sedme sile je istakla da nakon smrti Saše Popovića u njenom životu više ništa nije isto.
– Oseća se i dalje Saletovo prisustvo ovde, njegov duh i njegova energija. Osećaće se dok god budu postojale „Zvezde Granda“, za koje se on davao ne 100 posto, nego 1.000 posto. Izgarao je za svoj posao i voleo ga je, za ljude sa kojima je radio i za ovu decu koju je stvarao 20 godina. Mnogo toga je i meni usadio i mnogo toga sam naučila uz njega i doživela sa njim. Živeće Sale!
Suzana je prokomentarisala i neistine o Saši koje nakon njegove smrti iznose pojedine javne ličnosti.
– Ovih dana je puno tračeva, ali se ne bavim njima, ko je, šta i zašto rekao. Mrtva usta ne govore. Ne kaže se bez potrebe da o pokojniku treba pričati samo najlepše. Ne samo o Saletu, nego o svakome. Žao mi je onih koji se time bave. Duša me boli zbog takvih stvari i jako mi je teško, ali nadam se da će ti ljudi pronaći radost u sebi i u životu. Nadam se da će biti srećni. Ja im to želim od srca. Nikoga ne osuđujem što sad priča svašta o njemu. Kako se kaže: „Ne sudi da ti se ne bi sudilo“. Ja samo želim da odbolujem ovo što nikada neću odbolovati. Ostala je praznina i sad šta ko kaže i šta ko misli, nebitno je jer njega nema. Sve je otišlo sa njim– istakla je Suzana.
Sašina udovica je otkrila i kako se njihova ćerka Aleksandra nosi sa gubitkom oca.
– Aleksandra je isuviše bila vezana za svog tatu. Mnogo joj nedostaje. Njegovi očinski saveti i zagrljaji. Ona je mlado biće koje se i dalje traži u ovom svetu. Kad pročita loše stvari o njemu, zajedno se isplačemo. A ima dana i kad kažemo da smo ponosne što je ostavio mnogo toga zbog čega možemo da se radujemo i na šta možemo da budemo ponosne u ovom ludom svetu– izjavila je i otkrila da li će u nekom narednom periodu da preuzme neke od Sašinih poslova:
– To su me ljudi već pitali. Samo mi fali da sednem u onu stolicu i vodim „Zvezde Granda“. Mnogi ljudi bi to voleli, ali nisam zaista razmišljala o tim stvarima. Ne vidim sebe tu jer sam previše majčinski nastrojena da bih davala komentare o drugima. Ja ću ostati osoba iz senke.
Suzana je otkrila i kako provodi vreme sada kada Saleta više nema, nakon čega se rasplakala.
– Sve radim isto kao što sam radila sa Saletom. Mi smo imali neke naše zajedničke rituale. On je sa mnom gledao turske serije, a ja sa njim fudbal i Novaka Đokovića kad igra tenis. To se nije promenilo. U kući se i dalje oseća njegovo prisustvo. Ja sam bukvalno sve u kući ostavila kako je on ostavio. Nisam dirala čak ni onaj poluotvoreni kofer iz Pariza, koji je ostao tu poslednjeg dana kada smo došli. Ostao je neraspakovan. Dugo ga neću pomeriti. Ostao je džemper koji je nosio i sa njim spavam u krevetu. Volim da osetim njegov miris– priznala je Suzana kroz suze.
Ona se prisetila i njihovog poslednjeg susreta.
– Poslednji susret je bio pored njegovog bolničkog kreveta. Ja sam uz njega bila sve vreme, bukvalno do njegovog poslednjeg daha. Sale će mi sad zameriti što sad plačem dok pričam ovo. Težak je osećaj videti čoveka koji zna da odlazi i koji je svestan da ide na drugi svet. Ja plačem, a on u svom tom bolu i saznanju da ide, meni govori: „Sule moj, nemoj da plačeš. Budi jaka, hrabra i dostojanstvena kakva si uvek bila u životu“. Poslušala sam ga i takva sam bila kad su mu dali sve preparate za spavanje, protiv bolova i morfijum. Teško je to bilo videti i doživeti, ali je nama bilo teško i tih skoro godinu od kad smo saznali da je bolestan. Ja nisam mogla to da prihvatim do zadnjeg dana. Imala sam nadu i veru da će se on izlečiti. Tešio me je – rekla je Suzana i otkrila da li joj se Saša pojavljuje u snovima.
– Da. Jako često ga sanjam i uvek je srećan i nasmejan. To mi pruža mir i spokoj jer više ne pati u onim bolovima i mukama koje je imao. Sanjam ga kako mlatara rukama u „Zvezdama Granda“ i izdaje naređenja ko će šta da radi.
Ceo intervju sa Suzanom pogledajte na početku teksta, a njen dolazak u Grand u nastavku.
PROČITAJTE I:
