Popularna psihologija sugeriše da je ljudima potrebno u proseku 66 dana da steknu novu naviku (ili prekinu staru). To znači da ako želite da počnete da trčite ili prestanete da pušite, morate svesno da se pridržavate toga više od dva meseca pre nego što počnete da osećate da je to normalno stanje stvari.
Ali, da se razumemo – većina nas, kada sretnemo nekog novog ko nam izaziva leptiriće u stomaku i od koga nam klecaju kolena, ne počne savesno da precrtava dane u kalendaru da bi ispunio taj standard.
Umesto toga, često „prelećemo preko litice“, jer i padanje ponekad osećamo kao let, samo ograničeno vreme.
Nažalost, kada je u pitanju izgradnja jake, zdrave veze, sporost i postojanost uopšteno govoreći, ipak pobeđuju u trci. To je slično formiranju zdrave navike za koju su potrebno vreme i marljivost.
Svi mi imamo bukvalno stotine uobičajenih obrazaca ponašanja o kojima vrlo malo razmišljamo, osim ako nam ne izazivaju neku vrstu poteškoća, sramote ili bola. Navika može biti bezazlena kao i svakodnevna ukrštenica ili opasna kao zavisnost. Većina naših dugih veza je prožeta navikama – kao, uvek radimo ovo ili ono na ovaj ili onaj način.
Ali šta se dešava kada sama veza postane navika? Da li prepoznajemo znakove upozorenja kao što bismo to uradili kada bi se jedno večernje piće pretvorilo u dva ili tri? Ili bezumno koračamo dalje, misleći da je navika zapravo udobnost?
Pojava društvenih mreža u kombinaciji sa onim što su prenatrpani, preopterećeni rasporedi otežali su postizanje takvog standarda za većinu nas. Život je mnogo više zbunjujuć nego što je bio, a moderno roditeljstvo sada zakonski zahteva hiper-budnost (mi smo odgajani u divljini u poređenju sa decom danas).
Raspon naše pažnje je merljivo kraći od pojave pametnog telefona, a prosečna dužina braka u SAD je 8,2 godine (iako je naša stopa razvoda 41% umesto legendarnih 50%).
Da li je iznenađujuće što ne izdvajamo vreme da izgradimo spore i stabilne odnose koji su pritom na duge staze? Da li smo zaista šokirani kada znamo da statistika pokazuje da se neverstvo javlja u 1 od 5 brakova?
Svi mi imamo prijateljstva s ljudima koje poznajemo oduvek i sa kojima najverovatnije NE bismo izabrali da budemo prijatelji da se danas sretnemo. Ali kao i sa starom, udobnom, flekavom trenerkom, ne možemo da se rastanemo od njih, čuvamo ih.
Naravno, to nisu ljudi sa kojima živimo, najčešće ih ni ne viđamo svaki dan. Oni su deo većeg mozaika naših života i podsećaju nas koliko smo daleko stigli.
Ali šta ako je veza koju sam upravo opisala vaš budući brak? Da li ostajete sa svojim izabranikom iz navike ili iz iskrene želje da budete zajedno? Da li je vaš partner osoba koja vas inspiriše da budete više i krenete u to, ili je on ona tužna, stara, umrljana trenerka koja signalizira svetu – upravo sam odustala!?
Vidite, vrlo malo nas će se uskoro popeti na Mont Everest, ali ako vas vaš odnos sa momkom ili devojkom više ne motiviše ili inspiriše, morate uzeti u obzir da vam je to možda postala navika.
Čak i navike koje nisu u našem najboljem interesu (na primer pušenje) donose nam utehu na nekom nivou – inače bismo bili motivisani da ih prekinemo. Ali opet, gledajući taj veći mozaik naših života, da li zaista želimo da ono što je teoretski najvažnija veza u našem životu bude na autopilotu?
Dakle, ako je potrebno 66 dana da se formira (ili prekine) nova navika, to bi mogao biti izazov za vas da biste svoju vezu učinili boljom.
Možete li 66 dana posle večere da izađete zajedno u šetnju umesto da skrolujete po društvenim mrežama? Možete li 66 dana da budete zahvalni za sve male stvari (kao što je zaliha toalet papira)? Može li 66 dana vaš partner da vam bude prioritet?
Ako ne, onda ne samo da je vaša veza samo navika, već je i loša.
Na kraju krajeva, možete se i razdvojiti na 66 dana da vidite da li možda ipak ne možete da živite bez flekave trenerke. Svi mi imamo mnogo različitih vrsta odnosa u svom životu, ali imamo i samo jedan život. Hajde da ga ne trošimo na gluposti, prenosi Zadovoljna.rs.
