Pevač Bojan Marović nije imao lak put do uspešne karijere kakvu je sada izgradio, a sada se prisetio kako je to izgledalo kada se 2003. godine doselio u Beograd.
– Teško mi je Beograd pao kada sam se tek doselio, ali ja sam bio student i završio sam faks i postao sam violončelista sa diplomom, sve je to trebalo izdržati i finansijski i mentalno, ali sam držao do sebe – ispričao je pevač u emisiji „Grand magazin“ i dodao:
– Pojavljivali su se razmi menadžeri, razni neki ljudi, svako je uzeo po malo života, ali ja sam naučio od svakog po nešto, kako treba, a šta nikad ne smeš da postaneš u životu.
Podsetimo, Bojan je nedavno u jednoj emisiji ispričao i kako je izgledao njegov život u Beogradu i da je bilo dana kada nije imao šta da jede.
– U Beograd sam došao 2003. godine, imao sam ugovor sa producentskom kućom. Na svim mogućim tržnim centrima je bio moj poster, ljudi su me saleti na ulici, bio sam najtraženiji izvođač, a nisam imao dinara u džepu. Sećam se, dođem sa nastupa i kažu mi sutra ćemo ti dati novac i nikad ga ne dobijem. Kasnio sam da platim kiriju, zagrevao sam bajat hleb toliko puta da bi se zapalio u mikrotalasnoj. Sećam se da sam imao tri meseca oko 40 nastupa, jedan za drugim, a završio sam tako što sam jeo ostatke sendviča drugog čoveka- pričao je Bojan, pa nastavio:
– Dešavalo se da se probudim ujutru i nemam od čega da kupim doručak. Onda izađem na ulicu i ljudi se slikaju sa mnom, a ti samo moliš boga da ne sretneš nekoga da moraš da ga pozoveš na kafu, jer nemaš kako da je platiš. Danas se toga ne stidim, jer je to trnje koje je moralo da mi načne kožu i da shvatim da zbog muzike treba krvariti. Tada sam bio ponosan da ovo sve kažem, tek posle 20 godina sam rešio da ispričam istinu, jer na estradi ne smeš da ćutiš. Oduvek sam se razlikovao od estrade i zato i nisam za šoubiznis. Samo sam želeo da budem jedan običan momak iz kraja i danas se tako ponašam. Nikad nisam žudeo za skupim stanovima, kolima, već sam želeo da imam novca da bih uložio u muziku. Nikad se nisam bahatio, jer sam tako vaspitan. Tad na početku nisam želeo da sedim po kafićima, nisam izlazio u grad, na nastupe sam nosio knjige, to me je držalo budnim i trezvenim, a ne estradne priče. E to me je na kraju i koštalo i zato sam bio toliko puta opljačkan od strane menadžera.
