Pevač Željko Samardžić 1992. godine promenio je život iz korena kada se u njegovom rodnom Mostaru zaratilo, pa je pobegao za Beograd bez pare i dinara.
– Imao sam 37 godina kada je izbio rat u Bosni. U Mostaru me je zatekao užas, oko mene su bili mrtvi i ranjeni ljudi. Moj grad je pre rata bio kosmpolitski. Srbi i muslimani su se družili i išli jedni drugima, a onda nam se dogodio rat. Imao sam sreću da je me pokojni ujak izvukao iz tog pakla kombijem preko Širokog Brijega, do Opatije, pa do Ljubljane – rekao je Željko.
– Tamo me je sačekao rođak moje majke i prebacio me za Beograd. Za to vreme moja supruga i tri ćerke su bile u Nikšiću kod mojih roditelja. Nisu verovali da sam stigao do Beograda, pošto je tokom rata bilo svakakvih glasina, pričalo se čak i da sam ubijen – ispričao je Samardžić koji je u Srbiju stigao praznih džepova, ali punog srca.
– U Srbiju sam stigao unesrećen, kao i mnogi ljudi sa zaraćenih prostora. Imao sam plan da sa porodicom izbegnem u Australiju, međutim, Beograd me je osvojio na prvi pogled, a čini mi se da sam i ja Beograđane. Zanimala me je muzika, pa me je prijatelj pozvao da nastupam s njim u jednom lokalu u Borči. U to vreme je moja Sanja imala 14 godina, Danijela devet, aMinja dve. Bilo mi je teško da krenem od nule, ali nisam se žalio. Neki ljudi su prolazili mnogo gore od mene. Nisu imali moj talenat, radili su na građevini, i to ako su uopšte imali sreće da dobiju posao – kaže Samardžić, koji je bio prinuđen da se što pre snađe u novoj sredini:
– Morao sam najpre da savladam govor jer dolazim iz drugačijeg govornog područja. Smatrao sam da je pristojno da svoj jezik prilagodim novoj sredini. Možda je nekome smešno kada me čuje kako govorim, jer se ta moja „ekavština“ razlikuje od standardne, ali dobro. Evo, dogodine biće trideset godina kako sam u Beogradu. Baš jedna od najdražih pesama „Dobar dan, tugo“ oslikava moje tužne trenutke u ovom gradu. Bilo je teško u početku, ali sada uživam u odrastanju svojih unuka.
– To je grad u kom sam se rodio i za mene će uvek biti moj rodni Mostar, koga se uvek rado sećam kad pomislim na srećne dane provedene u njemu. Ima jedna pesma koju je napisao moj prijatelj, novinar i pesnik Mišo Marić, muziku Geronimo, a aranžman Miroslav Stolica. Trenutno radimo na njoj u studiju, to je jedna lokalpatriotska pesma koja će obradovati sve Mostarce širom sveta – rekao je Željko za Informer.
Pesma „Sipajte mi još jedan viski“ bila je njegova lična karta i tada njegova karijera kreće uzlaznom putanjom.
– Da mi je neko tada ponudio garsonjeru i rekao: „Ceo život ćeš pevati za mene“, pristao bih. Tako sam se osećao. Nisam se nadao da u tom užasu postoje i dobri ljudi koji su spremni da mi pomognu, kao što su moj pokojni prijatelj Mario Suban i njegov brat Đorđe. Oni su izdvojili tadašnjih 30.000 maraka za moj album prvenac „Sudbina“. Sećam se, vozio sam se trolom, nosio tolike pare u kesi i razmišljao da li da uzmem malo novca, jer kod kuće nisam imao ni dinara. Odustao sam od toga i odneo Marini i Futi sav novac – priča muzičar.
– Pesma „Sipajte mi još jedan viski“ nije stala na album, pa sam s njom nastupio na budvanskom festivalu. Bio sam na ivici egzistencije, ali u životu mora da se rizikuje, život je maskenbal i kockanje. Imao sam sreću da sarađujem sa najboljima, Marinom i Futom, i oni su najviše zaslužni što sam ja tim pesmama skrenuo pažnju na sebe – rekao je Željko.
– Kada sam postao popularan, dao sam sebi zadatak da zapevam maltene u svakom selu u Srbiji. Svakog dana sam bio u drugom gradu, kao što je i opevano u mojoj pesmi „9.000“. Išao sam kroz sela i gradove i upoznao celu Srbiju – priča Samardžić, kojem je simpatično to što je postao sinonim za osmomartovske koncerte.
– Moj prvi osmomartovski koncert desio se u Centru „Sava“ 1996. godine i još tada sam poželeo da postane tradicija. Mogao sam možda, kao neke moje kolege, da odaberem svoj rođendan, Dan zaljubljenih ili neki drugi dan koji još niko nije prisvojio. Ali Osmi mart divno ide uz moju muziku. Ljudi su počeli da me poistovećuju sa Osmim martom, a ja sam taj dan izabrao u moru drugih iz nostalgičnih razloga, kao i iz respekta prema nežnijem polu – rekao je on.
