Slučaj mladih glumica Milene Radulović i Ive Ilinčić, koje su optužile profesora glume Miroslava Antića za silovanje, i dalje potresa region.
Čini nam se da je vest o seksualnom uznemiravanju otvorila Pandorinu kutiju, i da je svakim danom sve više bolnih priznanja žena koje su pretprele neki vid nasilja. Ipak, i dalje se postavlja pitanje „Zašto su tako dugo ćutale i zašto su tek sad rešile da progovore“.
Diplomirani psiholog Ana Petrović za Grand Online pisala je o „Zločinu i kazni u tri čina“ i otkrila kroz šta žrtve prolaze i zašto godinama ćute o traumi.
Zamislite nekog koga poštujete ili mu se na neki način divite. Kada on nešto radi nije lako biti baš sasvim siguran šta je ispravno a šta nije. A lako može da se umanji vrednost sopstvenog mišljenja i onoga što se oseća na račun vrednosti njegovog stava. Odnos sa bilo kojom vrstom autoriteta ili uzora, nekog ko je na višoj poziciji moći (više zna ili ume, stariji je, popularniji…) zamagljuje prosuđivanje druge strane da li je ono što on čini dobro ili loše.
Dešava se da su potrebe i stavovi autoriteta i osobe različiti. Ako autoritet zanemari tuđe i postupa na štetu druge stane, onda započinje jedan opasan scenario.
Glavni likovi su Zločinac (autoritet koji postupa u svoju korist i zloupotrebljava one oko sebe), Poslušni (deo osobe koji veruje autoritetu jer je vaspitan da uvek treba poštovati one koji su iznad) i Sebi Veran (deo osobe koji oseća da nešto nije u redu, da je to što se dešava na njenu štetu). Tu su i sporedni likovi – Sredina (ljudi koji poznaju glavne likove), Društvo (ljudi koji ne poznaju glavne likove ali u nekom trenutku saznaju za delove događaja) i Ustanove (izdanci Društva koji u većoj ili manjoj meri pomažu svima navedenima).
(Zlo)Čin 1.
Povređivanje druge strane može da varira od suptilnih do krajnje okrutnih načina. U najgorem slučaju osobu dovodi do granica izdržljivosti. Nije samo strašno već užasno. Nešto je što dovodi u pitanje život i opstanak. Nešto o čemu, kada bi moglo da se misli (a ne može, jer je mnogo strašno), zaključak bi bio – ako ovo postoji, ja ne mogu da postojim. I zaista, da bi se preživelo, jedan deo osobe prestaje da postoji.
Čovekov nervni sistem ima dva dela, centralni i autonomni. Prvi je pod uticajem volje i omogućava nam da se pomeramo, krećemo, razmišljamo, usmeravamo svoje misli, govorimo… Drugi je zadužen za osnovne radnje koje nas održavaju u životu – disanje, rad srca, unutrašnjih organa… Takođe, on rukovodi stanjima i ponašanjima u slučaju opasnosti.
Glavna odlika autonomnog nervnog sistema je da su dešavanja za koje je nadležan izvan uticaja volje. To znači da ne postoji mogućnost izbora kako da se ponašamo, ne postoji ni svest o izboru. Izbor ne postoji. Nema razmišljanja šta je bolje i da li postupiti ovako ili onako. Nema misli, nema osećanja. Samo ponašanje koje je u datom trenutku najsvrsishodnije. Kao auto pilot.
Kada osoba doživljava nešto mnogo strašno i ugrožavajuće upravo ovaj autonomni deo nervnog sistema preuzima upravljanje. Osoba nije svesna šta se tačno dešava. Ništa ne misli i ne oseća. Kao da je zaleđena. Ukoliko nešto i oseća to je onda užas koji vodi u stanje zaleđenosti.
Seksualno nasilje je posebno složeno. Deo je tabua, tajni o kojima se ne priča. Prošlost nas opterećuje jer je generacijama unazad bilo deo svakodnevice. Sadašnjost doprinosi jer se seksualnost u velikoj meri zloupotrebljava, čak se i povezuje sa nasiljem. Teško je zamisliti koliko su ovakva iskustva mučna. Sit gladnom ne veruje.
Unutrašnji svet osobe koja živi ili je proživela seksualno nasilje obojen je osećanjima zbunjenosti, krivice, dužnosti, poniženja, stida, straha, strahopoštovanja… Jedini način da se pomogne i donekle ublaži užas proživljenog je razumevanje, saosećanje i podrška. Davanje osobi do znanja da je vredna i prihvaćena, i da je sa njom sve u redu.
(Zlo)Čin 2.
Dugoročno, ako iskustva slične vrste nastave da se ponavljaju u osobi dolazi do cepanja. Jedan deo (Poslušni) doživljava Zločinca kao nekog dobrog, veruje da zna šta radi i da ima dobru nameru. Drugi deo (Sebi Veran) oseća neprijatnost, mučnost, pogrešnost i nepravdu celog dešavanja. Jedan od načina da osoba reši ovaj sukob (spoljašnji i unutrašnji) jeste da odustane od nekih delova sebe, da se odvoji od njih i odstrani ih iz svesti. Sve ovo se ne dešava sa namerom i svesno. Ugrožavajuća osećanja prosto prestanu da postoje. Kao da ih nikad nije ni bilo. Ostaje neka vrsta praznine.
(Zlo)Čin 3.
Na kraju, skoro da nema nevinih. Za Zločinca je jasno, ali nije on jedini čije su ruke prljave. Zločin čini i Poslušni deo osobe. Budući da taj doživljaj – da to što se dešava nije u redu – ipak ne može sasvim da se ukloni on se okreće ka samom sebi.
Pojednostavljeno, lanac zaključivanja je sledeći – nešto nije u redu, Zločinac je dobar, onda mora biti da sa mnom nešto nije u redu. To je za Poslušnog kazna ili cena koju plaća – javljaju se doživljaji nesigurnosti i sumnje u sopstvenu vrednost i ispravnost. Još ako je u detinjstvu bilo prilika da se detinje emotivne potrebe zanemaruju (a obično ih ima na pretek) onda doživljaj „sa mnom nešto nije u redu“ već postoji u nekom obliku. To je plodno tlo da se buduća slična iskustva ne opaze kao nešto pogrešno, i da se poveruje da „ovo što osećam nije ispravno, drugi bolje zna, ja nisam kako treba“. To je jedan od razloga zašto je teško iskoračiti, tražiti pomoć i govoriti o pretrpljenom zločinu.
Ana Petrović, dipl.psiholog
Ni deo osobe Sebi Veran nije pošteđen. On je odsečen i potisnut i time na neki način kažnjen. Zato se buni i preobražava u jedno neodređeno neprijateljstvo i nepoverenje prema ljudima uopšte.
Ostali, takođe, daju svoj doprinos. Svi delovi Sredine, Društva i Ustanova koji ćute ili ne razumeju utiču na stvaranje atmosfere netrpeljivosti, podeljenosti i mržnje u društvu. A onda smo svi kažnjeni – prestajemo da verujemo da ima ljudi koji su suštinski dobri, koji ne žele da prevare i iskoriste, postajemo nezadovoljni, kritikujemo, žalimo se, ništa nam ne valja, zatvaramo se u sebe…
Sve ovo važi za sve vrste zločina, od suptilnih do krupnih.
Prolog.
Koliko god da su neke stvari do pojedinca ili porodice, pa i države, postoji jedan širi društveni okvir koji je u osnovi opisanog zapleta i raspleta. Mi već vekovima živimo u kulturi u kojoj je ono što mislimo važnije od onoga što osećamo, ono što možemo da pipnemo od onoga u šta verujemo, ono što je spolja od onog što je unutra.
Osećanja i doživljaji imaju nižu vrednost od racionalnog mišljenja. Kada se neko oseća na neki način vrlo često se od njega zahteva da za to navede racionalan razlog. Kao da to što oseća već samo po sebi nije dovoljan razlog da na određeni način postupi. Obezvređuje se ta druga važna strana ljudske prirode – ona koja oseća i predoseća, njuši, koja se ježi, koja pokreće, ona koja živi.
Dok to ne postane drugačije, teško da drugačije može biti i sve ostalo!
